Vožd piše Napoleonu

POSLE Rodofinikinovog bekstva, Dositej se u jesen 1908. godine preselio u zgradu Sovjeta od koga je, godinu dana ranije, kako se vidi iz njegovih pisama, dobio tursku kuću sa prostranom avlijom, velikom baštom i vinogradom. "Želim vas u mojemu domu videti, koji sam u Belgradu za štampariju kupio i priugotovio", piše Dositej prijateljima o svojoj kući na uglu današnje ulice nazvane njegovim imenom i Braće Jugovića.
"Ja imam... takvu baštu prostranu, široku i lepu, kakvu ni premudri Solomon i nijedan car persijski nije ovde imao! Svud oko zidova nasadio sam loze čudotvorne... Moj vinograd je počeo rađati i koji će burad vina od sad puna biti. Moje su čabrice pune sira i masla; karlice mi se prelivaju po vajatu mlekom... Jaganjci mi po avliji skaču, i pokraj zidova cvetaju mi nasađene lipe, ispod kojih deca komšijska sviraju u frulice; devojčice okolo njih, jedne plavokose, a druge crnooke, u radosti igraju. Imam i kravicu mladu, šarenu, tele šareno. Ovo mi je poklonio vojvoda Moler..."
U TIM idiličnim pismima povremeno sa iskazuju i Dositejeve žalbe: "Otkad sam prešao ovde, nijedna `Geografija` nije se prodala, niti se ovde za knjige mare... Ne tužim se no kažem što jest..." (30. januara 1810).
Po pisanju istoričara Prvog srpskog ustanka Lazara Arsenijevića Batalake, tu svoju kuću, isprva namenjenu za štampariju, Dositej je 1810. godine ustupio "praviteljstvu" za bogoslovsku školu za čijeg je prvog učitelja pozvao iz Trsta jeromonaha Vikentija (Rakića). On se rado odazvao pozivu i, već početkom septembra te godine, bila je u Beogradu svečano otvorena prva Bogoslovija, u kojoj će se, po Batalakinom zapisu "sinovi srpski spremati za buduće sveštenstvo i za učitelje u normalnim školama".
Po pisanju istoričara Prvi srpski ustanak nadmašio je po svom značenju čak i ideje koje je imala da sprovede u životu Francuska buržoaska revolucija, tako da je Karađorđeva slobodarska borba za nezavisnost oduševila viđenije ličnosti Evrope toga doba. Postoje i pismena svedočanstva da su Karađorđeve mnoge pobede nad moćnom vojskom turske carevine oduševile i Napoleona, kao i niz svetskih pisaca, među kojima izdvajamo Alfonsa de Lamartina, Hansa Kristijana Andersena, Aleksandra Sergejeviča Puškina...
RAZOČARAN zbog neispunjenih obećanja ruskih saveznika, generala i izaslanika, kao i samog cara Aleksandra, koji mu je zadivljen njegovim pobedama poslao sablju s laskavom posvetom "braniocu pravoslavne vere i otečestva", po Dositejevom savetu, Karađorđe se u leto 1809. godine obratio pismom i francuskom caru Napoleonu tražeći pomoć i zaštitu. U to vreme Napoleon je držao u vlasti celu Dalmaciju, Istru, zapadnu Korušku i deo Hrvatske, formirajući jedinstvenu provinciju Iliriju s centrom u Ljubljani. Za guvernera ove oblasti Napoleon je imenovao francuskog maršala Mormona, koji je izvršio mnoge kulturne reforme.
Svojim pismom od 16. avgusta Karađorđe je odao priznanje Napoleonu, izrazivši želju da se Srbija stavi pod njegovo "pokroviteljstvo". Uz to pismo Karađorđe je priložio i istovetnu odluku Praviteljstvujuščeg sovjeta, obećavajući Napoleonu ako prihvati savezništvo - "večnu i nepokolebljivu vernost", da će tada primiti "u svoje gradove francusku vojsku".
Ističući da Srbija ima veliko bogatstvo u rudama, zlatu i olovu, Karađorđe je u ime srpskih ustanika i vlade istom prilikom pozvao i francuske stručnjake u Srbiju da to ispitaju. Takođe, Sovjet je molio Napoleona za pomoć u "novcu, tobdžijama, inžinjerima i lagundžijama" uz obećanje da će ako im se pomogne brzo "očistiti turske obale Save i Une".
Međutim, kako Napoleon nije želeo da pokvari svoje dobre odnose sa turskom Portom, njegov odgovor Srbima je glasio da im ne može pružiti nikakvu zaštitu jer ih "sultan smatra buntovnicima".
(Nastaviće se)