Pogled prema zapadu

DOSITEJ se, kao “pravi Evropljanin” u ustaničkoj Srbiji do poslednjeg dana trudio da je što više približi Zapadu, koji je sve do prve Karađorđeve revolucije za tu vekovima od islama okupiranu zemlju imao podrugljiv naziva “kužna Turska”. I zato, ko god bi iz Beograda čamcem preko Save i Dunava prelazio u Austriju morao je po nekoliko nedelja da provede u zemunskom karantinu.
Decenijama živeći po evorpskim prestonicama, družeći se sa mnogim u svetu poznatim kulturnim stvaraocima kao “apostol slobodne misli” i pisac prve naše knjige o lepom ponašanju, po povratku u Srbiju mudrom Dositeju je veoma teško palo primitivno ponašanje nekih srpskih starešina, a grozio se i njihovih čestih krvavih sukoba kao i ružnih reči. Dok je Dositej tri godine radio u oslobođenoj Srbiji bez ikakve plate, sem što je imao besplatan stan i hranu, mogao je da sagleda u Beogradu koliko su najviše narodne starešine bile grabljive i sebične.
DIVEĆI se Karađorđu kao velikom vojskovođi, kojem je i svoju čuvenu ustaničku himnu posvetio, Dositej kao učen i pametan čovek odmah je shvatio da se on za razliku od uspešno vođene oslobodilačke borbe veoma teško snalazi u miru pred pitanjima unutrašnje, a još više spoljne politike. Osetio je da je po prirodi veoma nagao i pred Karađorđem, koji je zbog narodnih tužbi i rođenog brata Marinka obesio, često bio naivan i lakoveran prema onima, poput Mladena Milovanovića, čijoj se slatkorečivosti verovalo što mu se, kasnije, gorko osvetilo. A bilo mu je poznato da srpski vožd Karađorđe začas može da promeni raspoloženje, tako da bi tada opraštao naneto zlo čak i neprijatelju.
Podložan tuđim uticajima, Karađorđe je, ponekad, bio odveć naivan i poverljiv prema izvesnim podmuklim poslanicima velikih sila, koji bi, kasnije, o njemu podnosili najgore izveštaje, poput ruskog diplomate Rodofinikina. Po zapisima savremenika, Rodofinikin, rođeni intrigant, nije imao sluha ni razumevanja za slobodarsku borbu srpskog naroda. Slušajući ljutita Karađorđeva prebacivanja upućena Rodofinikinu, Dositej je sve činio u svojoj moći i dovitljivosti da ih primiri, pa čak i kada je taj ruski izaslanik zbog svoje zavereničke politike morao čamcem pobeći u Austriju.
DOK je markiz Pauluči kritikovao Karađorđevo držanje ocenjujući ga kao “vlast jednog azijskog suverena”, Rodofinikin je, oslonjen na srpsku opoziciju, u izveštajima o srpskom voždu iznosio najgore mišljenje.
Zbog nesuglasica, stalnih sumnjičenja i svađa srpskih starešina, Dositej je više puta dobronamerno ukazivao Karađorđu da je bolje da više boravi u svom beogradskom konaku nego topolskom, ali, znajući koliko su bliski, nije mogao protiv njihove zle kobi, predsednika Sovjeta Mladena Milovanovića, sve dok ga s tog položaja 1809. godine vožd nije smenio posle izgubljenih bitaka kod Čegra i u dolini Morave. Da bi se spasao od Karađorđevog gneva, u to vreme je pobegao u Austriju i zapovednik bećara Miloje Petrović, koji je na Karađorđev zahtev bio izručen i odmah pogubljen.
Za opomenu svim izdajnicima, tom prilikom je odsečena Milojeva glava bila na jednom tanjiru izložena “Beograđanima na ugled” ispred gradske crkve. Da li je tu strašnu scenu aprila 1810. godine video Dositej, nije nam poznato, jer je on za razliku od Vuka Karadžića, to izbegavao da stavi na hartiju. A kada bi mu neke starešine zamerale to što se ne opredeljuje na njihovu stranu očekujući da će perom veličati samo njihove zasluge, Dositej bi im odgovarao:
“Bolje je za vas da ja to ne pišem, jer vam najgori tuđinac ne bi mogao nalagati ono što bih ja, iznoseći čistu istinu.” A ta istina bila bi, uvereni smo, veoma gorka za ondašnje srpske starešine poput poznatog Vukovog članka “Vrhovni upravni Sovjet i borba starešina oko vlasti”.
(Kraj)