Pogled iz pašaluka

Piše: Akademik Čedomir Popov
KAD su se seljaci Šumadije u februaru 1804. godine masovno podigli na ustanak, bio je to pre svega bunt protiv izrabljivačkog i terorističkog režima koji su Srbiji nametnuli odmetnici od sultanske vlasti - janičari (zloglasne dahije), a ciljevi bunta bili su na prvi pogled ograničeni: izgon dahija i vraćanje lokalne (knežinske) samouprave nahijama Beogradskog pašaluka.
Samo najuži krug vojnih i političkih predvodnika mogao je imati pred očima nešto šire ciljeve od izgona dahija i dobijanja sultanskih garancija za povlastice koje je srpski narod u Pašaluku bio stekao posle rata Austrije i Rusije protiv Turske 1788-1791/2.
Neće proći mnogo vremena, jedva nešto više od godine dana, kad će se te vizije ustaničkih prvaka i njihovih prevažnih savetnika "iz preka" (karlovačkog mitropolita Stefana Stratimirovića, episkopa Jovana Jovanovića, učenih pravnika Teodora Filipovića alias Božidara Grujovića, Ivana Jugovića, samog Dositeja Obradovića i drugih, kao i tajnih poruka iz Rusije) početi ispoljavati kao sve jasniji nacionalno-politički program.
On je prošao nekoliko faza, ali su dve bitne: u prvoj, borba za autonomni status Srbije u okviru Turske i, drugoj, borba za nezavisnu srpsku državu, uređenu po modelima tadašnjih evropskih država, prilagođenih lokalnim prilikama u nerazvijenoj balkanskoj provinciji. U toj evoluciji formuliše se postepeno i prvi srpski nacionalno-politički program koji Karađorđevi ustanici bezuspešno pokušavaju i da ostvare. Pri tom je vredno napomenuti da u vreme nastajanja ustaničkog nacionalnog programa ni Srbi, a ni učena Evropa, nisu imali jasne predstave ni o geografiji Balkana, a pogotovo o njegovoj istoriji, etničkoj i demografskoj situaciji.
"Učena" Evropa za ovo poluostrvo nije imala ni opšteprihvaćeno ime. Nazivala ga je Jelinsko, Grčko, Vizantijsko, Ilirsko polustrvo, ili Evropsko Otomansko carstvo, i Carstvo Velikog Turčina. Tek kad 1808. godine nemački geograf Alfred Cojne pogrešno razume reč svojih turskih vodiča "balkan" (visoka planina), pripisujući je celom poluostrvu, ovo ime počelo je da se širi Evropom.
TEŽEĆI okupljanju svih srpskih zemalja i njihovom ujedinjavanju sa šumadijskim ustanicima, niko od Srba tada nije mogao da navede, sem u najopštijim crtama, šta su to srpske zemlje, dokle se prostiru i gde se mogu povući granice s teritorijama drugih naroda. Zato je i Karađorđev program bio više globalan nego precizan, mada je nabrajao balkanske teritorije na koje je mislio. To je, dakle, već bio svesrpski program bez obzira na njegove nedorečenosti i neostvarljivosti.
Na izradu takvog programa i na takvu, opštesrpsku politiku, Karađorđa je već na početku Prvog ustanka upućivao karlovački mitropolit Stefan Stratimirović. "Vi ne smete nikad imati pred očima svoje posebne i privatne interese, već one opšte, interese cele nacije i države u kojoj živite". Zar to ne znači oslobođenje svih Srba u Turskoj?
Već 1806. godine srpski vožd je podsećao crnogorskog vladiku Petra I na "zajednicu srpske narodnosti", Srbijanaca i Crnogoraca, a zajedno s Praviteljstvujuščim sovjetom planirao je da ostvari "ujedinjenje sve tri zemlje - Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine". U isto vreme i vladika Petar je pravio svoj program stvaranja "Slaveno-serbskog carstva" na prostoru od Jadrana do Dunava.
GODINE 1809. ovom planu ujedinjavanja srpskih zemalja ustanici su Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini dodali i "Staru Srbiju" pod kojom se u najvećoj meri podrazumevalo Kosovo i Metohija, Raška zemlja (Sandžak), te delovi Makedonije, sa Skopljem, Debrom, Štipom i Velesom.
Možda je najrečitiji izraz postojeće svesti o jedinstvu srpskog naroda i njegovih zemalja bila veličanstvena himna Vostani Serbije, koju je u toku ustanka ispevao znameniti Dositej Obradović: "Vostani Serbije, mati naša mila!/I postani opet što si nekad bila!/... Vostani Serbije! Davno si zaspala, /U mraku ležala;/ Sad se probudi/ I Srbe vozbudi! /Bosna sestra tvoja na tebe gleda!.../ Hercegova zemlja i Černaja Gora /Daleke države i ostrovi mora: /Svi tebi pomoć nebesnu žele. /Sve dobre duše tebi se vesele".
Tako je nastajao srpski nacionalni program. Bez dovoljno znanja srpske srednjovekovne istorije, oni su smatrali da bi time bilo obnovljeno nekadašnje srpsko carstvo. Ova težnja ustanika je, kao što se zna, doživela poraz, a ugušen je i sam Prvi ustanak. Ali, jednom posejano seme srpske nacionalnooslobodilačke i ujediniteljske misli, ostalo je da živi i da sazreva. Njega je u dubini srca negovao i o njemu razmišljao i Miloš Obrenović, kao i njegov najuži politički krug, ne podnoseći ga dugo posle Drugog ustanka nikom na uvid.
(Nastaviće se)