Srbija ne otima tuđe

Piše: akademik Čedomir Popov
MOŽE li se, dakle, u okviru istorijskih uslova i okolnosti XIX veka, Garašaninovog Načertanija osuđivati kao velikosrpski program nacionalne politike zato što je u sastavu srpske države video Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru, Kosovo i Metohiju i što nije isključivao uvođenje u tu državu, naravno preobraženu, hrvatskih i bugarskih zemalja? Ni govora.
Pre svega, sve teritorije koje je Garašanin smatrao srpskim, to zaista i jesu bile. U Bosni i Hercegovini sredinom XIX veka (pa sve do Drugog svetskog rata) pravoslavni srpski živalj je ubedljivo preovlađivao, dok muslimanska i katolička manjina još nije ispoljavala konstituisanu nacionalnu svest i osećanja. To se naročito odnosi na muslimanski svet, koji je najvećim delom poticao od islamizovanih Srba i u preko 90 odsto slučajeva govorio samo srpski jezik.
Zanimljiv je i podatak koji je 1859. saopštio i ruski istraživač i putopisac Aleksandar F. Giljferding, da na svom putu kroz Bosnu i Hercegovinu nije sreo nijednu osobu koja bi za sebe rekla da je Hrvat.
Ove konstatacije temeljimo na podacima koje su u raznim prilikama saopštavali zapadnoevropski putnici i istraživači. Francuski putopisci s početka XIX veka od Šometa de Fosea i drugih, zaključno s Ami Busom. Prema njihovim proračunima, u Bosanskom pašaluku živelo je oko pola miliona pravoslavnih i do 18.000 katoličkih hrišćana, uz blizu 600.000 muslimana.
Takođe, Francuskinja Odil Moro je u jednoj pakistanskoj reviji (Islamic Studies) iz 1997. objavila rezultate prvog zvaničnog turskog popisa stanovnika u Bosni i Hercegovini, načinjenog 1864. Iz njega je proisticalo da je u ove dve oblasti od 1.440.000 stanovnika bilo samo 600.000 muslimana i 800.000 hrišćana, od kojih su 80 odsto bili pravoslavci. Samo u Bosni, bez Hercegovine, odnos pravoslavnih prema muslimanskim žiteljima bio je 448.000 prema 472.000.
Ovi podaci blizu su procenama koje je 1877. pravila znamenita britanska humanistkinja Polina Irbi: 576.000 pravoslavaca, 422.000 muslimana, 185.500 "latina". Naposletku, prvi pouzdani popis bosansko-hercegovačkog stanovništva, sproveden 1879. (godinu dana posle austrijske okupacije BiH) pokazao je da, uprkos svim gubicima koje su pretrpeli u toku ustanka 1875-1878, pravoslavci u Bosni i Hercegovini i dalje čine 43 odsto stanovnika.
TO ruši sve izmanipulisane tvrdnje izraelske autorke Žani Lebl ili bosanskog muslimanskog teoretičara Mustafe Imamovića o apsolutnoj premoći islamskog življa u Bosni i Hercegovini tokom čitavog XIX veka.
Ako se uz ovo dovede u pitanje i teza o posebnoj etničkoj osnovi bosanskih muslimana, kao pokrštenih bogumila, koji navodno nikad nisu bili Srbi, onda potpuno pada u vodu optužba protiv Garašaninovog Načertanija kao programa osvajanja nesrpske Bosne i Hercegovine. Jer ovu tezu koju je pedesetih godina XX veka žustro zastupala Merien Venzd, ona sama je i odbacila 1999, tvrdeći da bogumili zapravo nisu ni postojali, a da čuveni nadgrobni spomenici (stećci) uopšte nisu bogumilski.
Taj mit o bogumilima ona sada pripisuje politički motivisanim mistifikacijama habzburških (u prvom redu mađarskih) istoričara, Janoša Ašbota i Benjamina Kalaja.
Kad je Crna Gora u pitanju, kao deo Načertanija, dovoljno je navesti notornu činjenicu da je njeno stanovništvo, takoreći do juče, samo sebe listom smatralo srpskim i, štaviše, proglašavalo sebe najsrpskijim delom srpstva, a svoju zemlju "srpskom Spartom". Upravo ono je iznedrilo najvećeg srpskog pesnika i mislioca Njegoša, i sve do 1916. vladara (Nikolu I) koji je sebe držao za jednog od srpskih kraljeva.
A, kad je govorio o "Staroj Srbiji" - Kosovu i Metohiji - Garašanin je morao imati u vidu tada dve čvrste činjenice. Prva je da su Srbi na te oblasti polagali dvojako pravo. Kao kolevka srpske državnosti i središte nemanjićke Srbije, njena obnovljena država u XIX veku polagala je na njih neporecivo istorijsko pravo.
Ni etnički sastav kosovsko-metohijskog stanovništva sredinom XIX veka to pravo nije osporavao. Sve procene odnosa među etničkim grupama, uprkos Cvijićevoj računici da je s Kosova i Metohije, pod nesnosnim islamskim pritiskom i terorom, u razdoljbu od 1690. do 1875. iseljeno možda i pola miliona Srba i doseljeno više stotina hiljada Arbanasa, sve do razdoblja 1876-1912. srpski živalj je u ovim krajevima držao brojčanu ravnotežu.
Tu ravnotežu poremetiće tek dolazak na Kosmet od 30.000 do 40.000 Albanaca (muhadžira) izbeglih ili prognanih sa oslobođenih srpskih teritorija u ratu 1877-1878, i nepodnošljivi teror nad Srbima posle toga. U godinama od 1876 do 1912. sa Kosova i Metohije spas u Srbiji će potražiti oko 150.000 Srba. To će tek stvoriti brojčanu premoć Albanaca nad Srbima u ovim oblastima.
Tu situaciju, kao i progon novih 60.000 Srba za vreme Drugog svetskog rata, njihovo tiho iseljavanje u razdoblju 1945-1990, te novih 200.000 izbeglih Srba s Kosova 1999, Ilija Garašanin i njegovi savremenici nisu nikako mogli da predvide i da svoj program prave s velikosrpskim namerama.

FELJTON je napravljen prema knjizi akademika Čedomira Popova "Velika Srbija - stvarnost i mit" koju je izdala Knjižnica Zorana Stojanovića iz Sremskih Karlovaca.