Bežeći pred dželatima

PIŠE: Ljubomir TEŠIĆ
U BANjALUCI, od Zorana Radoševića, prosvetnog radnika, čuli smo neke detalje iz potresnog kazivanja Drage Kevca, Srbina iz Krajine, one Ćopićeve, čija je volja za životom i preživljavanjem u poslednjem građansko-verskom ratu bila jača od svake vrste smrtnih iskušenja; a njih je bilo, kako se saznaje iz ove povesti, mnogo, premnogo u toku 165 dana, koliko su ga lovili zrno i nož muslimansko-hrvatskih bojovnika u njegovom rodnom selu Blagojevići.
Ispraćajući nas na put u grmečko-klekovačku nedođiju u traganju za junakom ove potresne povesti, po imenu Drago Kevac, na rastanku nas je, u znak ohrabrenja, Radošević potapšao po ramenu i rekao:
"Sudbina bolnija i potresnija i od one koju je ruski pisac Mihail Šolohov opisao u svojoj čuvenoj povesti pod naslovom `Čovekova sudbina`. A baš takvu je mogao da ispiše i stvori samo rat, verski, zavađenih naroda triju vera. Pa neka ti je srećan put..."
A DRAGO Kevac se nalazio daleko od glavnog grada Republike Srpske, na samoj granici podeljene (Dejtonom) Bosne, na obroncima isprepletenog Grmeča i Klekovače, u selu Blagojevići. Do njega je bilo teško doći. Trebalo je imati dobru pešačku kondiciju i časovima se pentrati izukrštanim kozjim stazama i bogazima. Nekako smo uspeli da dođemo do kafane koja se zove "Kod baba-Ruže" (tu je sada granica između Republike Srpske i muslimanske "džamahirije"), a zatim krenuti tokom penušave i nadošle reke Sane, uza stranu, prema Gornjem Ribniku. Ni selo, ni grad; varošica pretvorena u opštinsko mesto nuždom istorijskih prilika.

... Slike na koje smo nailazili bile su još sveže. Govorile su o ratu koji je ovim krajem protutnjao: kuće spaljene; narod se sporo vraćao iz bežanije; u selima ispod Šiše još se nije čulo ni blejanje ovaca, ni rika krava. Na ogaravljenim zidovima parole: "Ovuda je prošla četvrta ustaška bojna!" I uz nju narodu ovog kraja dobro poznati simbol i iz Pavelićevog rata: "U" i šahovnica!
Stariji ljudi koje smo sretal, odmahivali su rukama i prezrivo ponavljali: "To nam je donela američko-nemačka demokratija - nesreću, krv i suze."
U Gornjem Ribniku grupa radnika užurbano je obnavljala porušenu i spaljenu pravoslavnu bogomolju. Spomenici i istorijski spomen-belezi minama porušeni do zemlje. Varošica je užurbano vidala ratne rane. Neke kuće su već imale novi crveni krov.
Od Ribnika smo prečicama ulazili u kanjon sve dalje i sve dublje. I ovde su retki seljani, mahom stariji muškarci, koje susrećemo. Dok hitamo kaljavim i raskvašenim džadama, pitali su nas kod koga idemo u potplaninsko selo Blagojeviće. Nemamo potrebu da objašnjavamo. Dovoljno je da izgovorimo ime Drago Kevac pa da svakome bude jasno.


U OVOM kraju se dobro zna ko je on i kakve je muke preživeo u poslednjem verskom srpsko-muslimansko-hrvatskom ratu. Priča je išla od usta do usta i trajno ostala u pamćenju ovdašnjeg preživelog naroda.
Tako, idući pored Sane, uz Rudnik, opusteo i bezljudan, na jednom mestu sreli smo postarijeg čoveka - mršuljav i koščat brkica - nalik na junake iz Kočićevih i Ćopićevih priča - zaprćen torbom šarenicom koju rat nije istrebio - narodni vez i umeće. Reče da se zove Stojan Vekić, ide u Ribnik da kupi soli, brašna i šibice. A kada ga upitasmo za kuću Drage Kevca, on ispruži ruke i reče: "Znam zašto idete kod našeg Drage. Da vam ispriča kako je u muci preživeo pod zemljom stotinu šezdeset dana dok su mu nad glavom svakodnevno tutnjale neprijateljske čizme. Eno je, ona gornja, pod samim Osojem, našom majkicom koja nam je u ovom ratu, kao i u onom prethodnom, u bežaniji, spasavala glave. Iz njegove bažde se izvija pramen dima, a to je dobar znak kome se uvek obradujem sa svoga kućnog praga. Prekrstim se i kažem: Još je živ, hvala Bogu. U kući živi sam samcijat i rodno selo lako ne napušta. Nije ga napustio ni onda, u ratu, kada su nas okupirale Tuđmanove i Alijine vojske uz pomoć američkih i nemačkih zločinaca. U to vreme je Dragin život svakog dana visio o koncu. Ali, bolje ja da ne pričam o tome. Sve ćeš potanko čuti iz Draginih usta..."
I selo Blagojevići spaljeno i ratom ranjeno. Najviše kuća je od drveta, planinske, šidrom pokrivene, a one, bliže Sani, građene su od tvrdog materijala, "zidanice" i "ciglanice"; gradili ih naši ljudi, gastarbajteri, u nadi da će ovde, u zavičaju, provesti starost.

IDUĆI uz Sanu, nailazili smo na zagađenu reku: na njenom dnu i uz obalu ređale su konzerve, prazne, koje je vojska koristila, i velike čaure haubica odakle se pucalo na Manjaču i Banjaluku dok je rat trajao.

Ne gubeći iz vida dimnjak, "baždu" pod šumom, između ograda, plotova i zidića - mahom opustelih domaćinstava - nađosmo se pred kućom Drage Kevca. Proređen narod ratom i "izgibenijem" vraćao se na ognjište.
Naš dolazak najavi gromkim i promuklim lavežom pas nalik na šarplaninca. Od laveža planina odjeknu. Kao da je očekivao naš dolazak, na vratima se odmah pojavi stamena, još uspravna ljudina, sa cigaretom koja je dogorevala u ustima, ali vrlo vidljivo - već oronula i nesigurna na nogama. Zdravlje mu načele patnje koje je preživeo.
... Dugo smo se zdravili. Rekli smo mu ko smo i šta smo i zbog čega smo došli u daleke planinske Blagojeviće - da čujemo iz njegovih usta ratnu ispovest, a on reče, srdačno i neposredno:

"Ispričaću, brate, sve redom i potanko, ali prvo da vidiš sa kim živim i koga imam, jer su i to junci ove moje ispovesti. Najpre da ti predstavim vernog i dobrog Medu, ovog što je najavio tvoj dolazak u moje stanište. To nije pas. To je stvor sa ljudskim razumom. On je u ovoj ratnoj nesreći bio moja leva i desna ruka, u onim smrtnim iskušenjima dok smo se - bežeći od ustaških dželata - stotinu šezdeset i pet dana skrivali u podzemlju, u tri zemunice, dok su nad našim glavama, danonoćno, odjekivale čizme naših lovaca, ustaša i mudžahedina... Ovo je, dakle, moj najbolji drug.

(Nastaviće se)