Drama sestre Marije

Piše: Ljubomir TEŠIĆ
JEDNOG dana, pre podne (orijentisao sam se pomoću sunca, ako je bilo vedro), neko je po pustim Blagojevićima, idući od kuće do kuće, vikao: "Ooo, Dragoooo Keevac!" Glas je krenuo iz samog logora. Možda su otkrili da se sakrivam u podzemlju sela. Hoće milom i na prevaru da me domame i dođu mi glave.
Od straha sam počeo da se gubim. Noge mi se, takoreći, oduzele. Ali se onda, u strahu, brzo povratim: "Uzalud me mamite, ali Drago Kevac vam živ neće pasti u šake!" I stegnem u džepu bombu "kašikaru", od koje se nikada nisam rastajao. Kada se nađem u bezizlazu - aktiviraću je, pa će, zajedno s mojom glavom leteti i njihove glave!
Imao sam i ovu misao: Možda me odao Bogdan Pavlović. U mukama odao i moje ime.
Međutim, tešilo me i to što je od Bogdanovog klanja na kućnom pragu prošlo mnogo dana. Zašto se nisu odmah dali u potragu, čim su saznali moje ime? Zašto me tek sada po selu zovu da izađem iz mišje rupe i da im se predam. Tog dana sam, iz zemunice pod Osojem, video kako u patrolama, unakrsno, špartaju po opustušenom selu. Razmišljao sam: "Šta ako me uhvate i nađu mi marke i čakiju. Njome će me i zaklati!"
VEĆ sutradan u zoru, odem duboko u šumu Osoja i u šuplju buvku sakrijem i "dojč-marke" i čakiju. To sam nameravao odavno da učinim, dok sam još pokušavao da se izvučem iz obruča bežeći prema Banjaluci preko Dimitar-planine. Ali sam vazda živeo u nadi da će se brzo završiti rat i da će svako doći na svoj komad zemljice.
Međutim, rat se bio neočekivano odužio, a kada je prestalo krvorpoliće, našao sam onu bukvu u Osoju koju sam bio označio krstom usečenim u njenu koru i ponovo sebi u džep stavio "dojč-marke" i čakiju.
A ko me po Blagojevićima onog dana zvao? To sam odgonetnuo tek kada je prošla "Oluja" i kada je potpisan mir.
U Banjaluci je živela moja rođena sestra Marija. Tamo je, na banjalučkom Univerzitetu bila profesor. Kada je narod iz ovog kraja bežao pred ustaškom "Olujom", moja sestra Marija je očekivala da će i mene pronaći među krajiškim izbeglicama. Tražila, raspitivala se, ali joj, sirotoj, niko ništa nije mogao da kaže. Živela je u nadi da sam živ, da me nije stiglo zlo ili ustaški nož u onoj nagloj i opštoj bežaniji...
Kada su prošla tri meseca, a o meni nisu stizale nikakve vesti - da li sam živ ili mrtav - moja sestra Marija se obratila Međunarodnom crvenom krstu u Švajcarskoj, a ovi su, opet, po službenoj dužnosti, pisali Četvrtoj bojnoj Tuđmanovoj brigadi koja je upravo "stolovala" u selu Blagojevićima.
Hrvatska vojska je ovako službeno odgovorila, i taj odgovor je stigao u Banjaluku, sestri Mariji, opet preko Crvenog krsta:
"Dragu Kevca smo na naznačenom terenu tražili, ali ga nismo našli. Teren je, inače, velo nepristupačan. Verovatno da tražena osoba nije među živima, jer ga u selu Blagojevićima nema..."
Nameravali su da mi u Banjaluci podignu spomenik kao što su mnogima podigli - krajputaš. Belega bez kostiju.
ZA mene je u toku mog života u zemunicama vatra značila - život. Palidrvca više nisam imao ni za celu jednu nedelju. Zbog toga me neopisivi strah spopadao - najstrašniji od svih strahova!
Imao sam nekoliko upaljača koji su bili već potrošeni. Tuce šibica bile su ovlažile i nisu mogle da se upale. Zato sam noću, dok još selo nije osvojio beli pokrivač, krenuo od kuće do kuće. Išao sam oprezno i pipao po raznim ostavama za koje sam pretpostavljao da se u njima nalaze šibice, a možda kremen i trud.
I nalazio sam, tu i tamo, po koju kutiju, polupraznu i ovlaženu. Brižno sam ih svojom toplotom sušio.
Tako, jednog kasnog sutona, u poteri za vatrom, natrapam, neoprezno na kuću u kojoj su stanovali hrvatski časnici. Imao sam sreću: svi su bili dole, u logoru. Imali su nekakvu smotru, slavlje. Uz prevodioce, isluženi američki ili nemački viši oficiri držali su im predavanje.
Sve je ostalo otvoreno: časničke uniforme razbacane po stolovima i krevetima. Po sobama su stajale flaše - poluprazne ili tek načete. Skupoceno strano piće, najviše viskija, a pored upaljači. Brzo natrpam džepove i dam se u bekstvo, preko bašta i ograda, što dalje od logora. Nije još bilo snega: nisu mogli da me otkriju po tragu. Posebno je bilo važno što njihova Četvrta bojna u svojoj formaciji nije imala tešku artiljeriju i pse tragače.
Uspeo sam da ukradem jedanaest upaljača koji su mi vratili nadu i sigurnost da ću uz sebe, kad god mi to bude neophodno imati - vatru.
Ukradajući se u kuće "zidanice" i "ciglanice" u kojima su boravili časnici, mogao sam da uzmem i koju flašu viskija ili kakvog drugog žestokog pića kojim su se oni nalivali i hrabrili u ovim bosanskim gudurama, ali nisam. Ruka mi je zadrhtala. Mogu da otkriju da im je neko pohodio stanište i odneo piće, pa bi im to bio signal da ponovo krenu po selu.
Kada su palili teške kamione i pokretali topništvo, svakog puta sam se radovao: možda je u Blagojevićima došao kraj njihovog stolovanja. Stigla komanda za pokret. Ali su se uveče vraćali, a s njima se vraćalo i moji razočarenje i očaj... Možda su išli na vežbe, kakvu novu poharu ili u osvajanje novih srpskih prostora koji još nisu bili osvojeni. Išli niz Ribnik ili Sanu u kakav novi ratnički pohod...
... U selu se odavno više nije čuo nijedan pseći lavež. Ta pustoš je u meni izazivala još veći strah. Činilo se da je u Blagojevićima zauvek umuknuo život, da je sve ubijeno i zauvek nestalo. Osluškivao sam noću iz zemunice samo grobnu tišinu - to je na mene delovalo još potresnije.
Okupatori su pse istrebili, ali su i mnogi od gladi i tuge za svojim domaćinima koji se nisu vraćali na svoja ognjišta - pocrkali. Teško opstaju jedan bez drugoga - pas bez čoveka i čovek bez psa.

(Nastaviće se)