Sine Mićo, živ sam!

MI, Kevci u Blagojevićima, slavimo krsnu slavu Svetog Jovana. Ikona je oduvek visila na počasnom mestu. Čim je počela ofanziva, skinuo sam je sa zida i sakrio van kuće. Plašio sam se da je okupator ne pronađe i ne uništi iz osvete i mržnje...
Po suncu, koje se sa istoka pomaljalo iza Osoja, preko neba putovalo i gde je za Lisinu, Vučju Poljanu i Bobiju zalazilo - naslućivao sam da nastupa moja krsna slava. Iz dugogodišnjeg iskustva sam znao iza koje planinske kreste koja je podsećala na petlovu krestu, tačno u taj dan izlazi jovansko sunce. Prikrao sam se do kuće i osmatrao kako se rađa iza planinskog šiljka.
U kući sam pronašao komad voštane sveće, koja je ostala ko zna od kojeg našeg slavlja, poljubio je, prekrstio se, u sebi izgovorio "Očenaš". Obliven suzama, šaputao sam: "Sveti Jovane, naš zaštitniče, spasi me ove nesreće u koju sam zapao..."
U sebi sam dugo sricao "Očenaš", krstio se, dok su mi iz očiju jednako, u mlazu, tekle suze.
A onda, kada se na nebu sunce počelo sve duže zadržavati, a noći kraćati - kada je bilo sasvim ojužilo - bio sam uveren da je zima, ona sa cičom i visokim snegovima, bila na izmaku. Potoci sa Osoja, niz selo, tekli su grgoljeći, upravo onim vododerinama kuda su uvek tekli. Sneg se topio i po proplancima su se pojavile prošarice.
Tako iznemoglom i isceđenom od gladi i silnih strahova, u meni se pojavila neka čudna snaga i radost. Pregurao sam ono najstrašnije.
KADA su snegovi bili sasvim okopneli (beleli su se još samo po vrhovima Lisine i Sokolovače) - sa Osoja sam ugledao kako se hrvatska vojska postrojava, šatore tovari na kamione; haubice su vukli kamioni; izmeštali su topove iz betonskih zaklona. U kolonama su napuštali Blagojeviće i sporo se vukli tamo odakle su, u septembru, prošle jeseni i došli - prema Vrbijanima, Vučjoj Poljani i Šipovu. Odlazile su i Alijine vojske, ali ovog puta sa spuštenim zelenim barjacima. Odlazili niz Sanu i Ribnik, prema Ključu i Petrovcu.
U sve ovo nisam mogao odmah da poverujem. Mislio sam da se samo smenjuju jedinice na frontu - jedni bojovici odlaze, ali će drugi, već sledećeg dana da ih smene.
Gledajući sa Osoja, iz baza, u sebi sam, grleći Medu, ponavljao: "Izgleda da je došao kraj ratu."
Prođe nekoliko dana, ali mene još ne napušta nepoverenje i strah. I dalje sam u svojim skloništima, pod zemljom.
Nove ustaške vojske nisu došle ni posle nekoliko dana. Sada, od njihovog odlaska, dane brojim pomoću kamenčića -piljaka.
Osam kamenčića na gomilici, osam dana kako je otišla hrvatska vojska iz Blagojevića. Sada kada je moje izbavljenje bilo sasvim izvesno, okrenuo sam se desno i levo i trudio se da ne napravim kakvu kobnu grešku. Najviše sam se plašio njihovih diverzanata.
Sve češće sam bio pod otvorenim nebom i na suncu.
Prestao sam da brojim dane od kada su okupatori otišli, kada me ponovo, u donjim zaseocima počeo neko po imenu i prezimenu dozivati: "Oooo, Dragooo Kevaccc! Da li si živ?"
Zamukao je tek onda kada se sunce sasvim primaklo i počelo da zalazi za vrhova Bobije. Negde se udaljio, a mene je još više počelo da muči pitanje: ko me to zove? Na Blagojeviće je ponovo legla grobna tišina i nekakav strašni smrtni strah.
PITAO sam se: ako je prestao rat i krvoproliće između zaraćenih strana, zašto se u selo niko ne vraća? Zašto se od Manjače i sa Zmijanja niko ne vraća na rodno ognjište? Nije, valjda, u surovoj ustaško-muslimanskoj ofanzivi sve pobijeno i trajno proterano...
Kroz glavu su mi jednako prolazile najcrnje misli. Prođe nekoliko dana, a mene više niko nije zvao... Stiglo je proleće. Jeo sam maslačak, kuvao zelje i koprivu i jeo zajedno sa Medom. Uz to on je još jeo i neke trave, samo njemu znane, po Osoju...
Oprezno sam zalazio po kućama u kojima su časnici stolovali. Tražio sam hranu, konzerve, piće i cigarete.
I ovde sam bio jako predostrožan. Mogli su hranu zatrovati, a po kućama rasejati nagazne mine, sa razvučenom žicom o koju sam mogao da se spotaknem. Zato sam u traganje za hranom kretao samo po danu.
Po kućama i oko njih ostale su oglodane kosti pečenja koje su jeli, prazne flaše viskija i drugih skupocenih pića i nedojedene nemačko-engleske riblje ili mesne konzerve... Sve je već zaudaralo na pokvareno i crvljivo.
Dok sam, iznuren, ležao u košari, u slami i senu zajedno sa buvljivim Medom, opet me neko, sa dna sela, zvao: "Ooo, Dragooo Keevacc!" Osluškivao sam, ali se ni ovoga puta nisam smeo odazvati. Glas je bio muški, nepoznat, zvao dugo, iz različitih delova sela. Kad se približio košari, jednako oprezan, promolio sam glavu...
Sad je glas viknuo koliko ga grlo služi: "Ooo, očee Dragooo! Da li si živ?" Pa je dodavao još glasnije: "Ako si živ, a sakriven negde pod zemljom, u zemunicama - odazovi se! Izađi na svetlost! Nemoj da se plašiš! Ustaše su otišle. Rat je završen. Stigao je mir!"
Uzbuđen i obliven suzama radosnicama, zagrcnut, uspeo sam da progovorim: "Sine, Mićo, evo, živ sam, živ!"
I izvučem se iz košare i bacim se sinu Mići u zagrljaj. I u tom položaju dugo smo, predugo jecali. Plač koji se nije mogao lako zaustaviti.
On me gledao i nije mogao da me prepozna.
- Svi smo mislili da si odavno među mrtvima. Već smo te bili ožalili i otpisali - govorio je, jednako jecajući Mićo.
I pas Medo, od prevelike sreće, propeo se uz naša kolena, zagrlio nas, kao da je ljudsko čeljade, a ne životinja - od neke čudne radosti - cvileo...
(Kraj)