Jahte po oblacima

PIŠE: MIODRAG - MIJA ILIĆ
DA nekakvo “kosmičko oružje” pripremaju i ruski naučnici, može se razumeti po tome što se u istraživačkom centru "Keldiš", kako je saopštila Ruska akademija nauka, eksperimentiše u specijalnim tunelima sa elektromagnetnim talasima i plazmom, koja nije ništa drugo nego gasovita smeša jonizovanih, to jest naelektrisanih čestica. Plazmom se naziva naelektrisana masa molekula, atoma i elektrona, koja se javlja u formi solarnog vetra, u magnetosferi i jonosferi. Ponašanje plazme, odnosno supstance jonosfere, poznato je ruskim naučnicima.
Magnetizam kosmosa, zagonetka postanja Zemlje, opseda naučnike sve fantastičnijim izazovima. Istraživači u agenciji NASA planiraju tako sletanje na kometu Tempel, s ciljem da ispitivanjem materijala koji će doneti učine korak napred u odgonetanju porekla Zemlje i Sunčevog sistema. Na pomolu je novo razumevanje svega postojećeg, prodor prema nevidljivim galaksijama, odnosno hiljadama naslućenih vasiona.
I dok naučnici, astronauti i konstruktori interplanetarnih brodova smišljaju nove i nove poduhvate, koji će otvoriti ne samo perspektive destrukcije, već svakako i puteve ka opštem boljitku, sve one koji hodaju zemljom i koriste se prevoznim sredstvima interesuje kako će se u dvadeset prvom veku putovati.
Mašta naučnika, ali i realna dostignuća tehničkog uma, prevazilaze predviđanja aviokompanija, koje obećavaju veće brzine letenja i veću udobnost za putnike. Ruski konstruktori kreirali su više tipova letećih naprava novog oblika i namene - namerno ne upotrebljavamo reč “avion” - koje će u nastupajućem milenijumu omogućiti sasvim drukčije shvatanje prostora.
- Zamislite vazdušne jahte - rekao nam je sa zanosom ruski akademik Belakonj. - Sednete u letilicu i, bez sletanja i uzimanja goriva, letite nedelju, pa možda i dve nedelje. Neobičan avion nalik na satelit. Tehnički, to je već mogućno. Možete li da zamislite letelicu težine 25 tona, u kojoj je petoro ljudi, u kojoj vas poslužuje gejša, ako baš to želite, i vreme provodite lepo i kulturno. Polećete, recimo, iz Švajcarske, i za kratko vreme ugledate vodopade u Africi, zatim gradove u Americi, prelećete Antarktik, uživate u pejzažima, posmatrate pustinju, da biste kroz pet časova videli cvetne vrtove Indije! Takav avion može da leti od 10 do 15 dana. Već je konstruisan, ali nije prilagođen potrebama turizma. Sada u Moskvi imamo pet takvih projekata.
PRED čovekom se, očigledno, otvaraju neograničene mogućnosti u gospodarenju prostorom. Ogromni putnički avioni, kakvi danas već uveliko prevoze milione ljudi i tona robe, biće još veći. Čitava leteća naselja. Međutim, postoje neka ograničenja, tačnije, opasnosti koje nisu tehničke prirode.
- Smatram, tačnije tvrdim, da će se kroz 10-15 godina graditi avioni težine 1.000 tona koji mogu da prevezu 2.000 putnika, ili čak 3.000 - zabeležili smo reči ruskog naučnika. - Ali, uzmite u obzir faktor nestabilnosti broj jedan: terorizam. Zamislite avion težak 2.000 tona! Od toga gorivo čini polovinu. Ako to gorivo eksplodira, što se može dogoditi podmetanjem eksploziva, bila bi to eksplozija ravna nuklearnoj bombi veće snage. Toliki avion bio bi isto što i potencijalna kerozinska atomska bomba nad gradovima i ljudima. Eto, to je slepa ulica u razvoju putničke avijacije. Šta onda preduzeti? Postoji rešenje. Treba pronaći, i ja se sada bavim tim problemom, termonuklearni avionski motor koji, u principu, odoleva terorizmu. Već sam objavio šemu konstrukcije takvog motora. U slučaju podmetnute eksplozije, takav motor bi automatski blokirao eksploziju goriva. Najveća mogućna eksplozija bila bi mikroeksplozija u reaktoru aviona.
Zahvaljujući akademiku Belakonju i drugim podvižnicima savremene nauke, ostvaruje se san Herberta Džordža Velsa, velikog britanskog pisca naučnofantastičnih romana, koji je krajem devetnaestog veka predskazao letove ogromnih aviona, čiji će trup nositi 2.000 putnika, koji će leteti oko sveta bez sletanja i uzimanja goriva, i koji će se kretati upravo pomoću mikroeksplozija velike snage. Ruski naučnici tvrde da će takve naprave poleteti već za 20 godina, i da će ljudima svaka tačka globusa biti lako dostupna.
Da li će mikroeksplozije, termonuklearna ili neka druga energija pomoći da se intenzivnije i efikasnije kreće sve što se kreće na zemlji, u fabrikama, na drumovima i šinama? Energija budućnosti je veliki izazov za nauku.
NAJVEĆE petrolejske kompanije - Ševrol, Mobil, Ekson, Ađip, Pensojl i ruski Lukojl - ulažu milijarde dolara u istraživanja i eksploataciju nafte u kaspijskom basenu i na drugim tačkama globusa. Ta nalazišta se smatraju izlazom i spasenjem za svetsku ekonomiju, baš kao i rezerve ispod arktičkog leda koje odnedavno proučavaju ruski istraživači. Reč je ujedno o izvorima velikih profita, zbog čega postaju cilj politike i strategije najvećih zemalja i uzrok mogućnih sukoba.
Da li su rezerve nafte zaista na izmaku, odnosno, kakvu budućnost energetskih potencijala treba očekivati?
- Prema istraživanjima i iskopima iz nalazišta, sigurno je da uglja, nafte, gasa i hidroenergije ima dovoljno za normalno funkcionisanje svetske ekonomije, čak i u uslovima povećanog rasta broja stanovnika, za nekoliko narednih vekova - kaže akademik Vladimir Klimenko, vodeći um moskovske Laboratorije globalnih problema energetike. - Ja ne kažem da ne treba tražiti nove energetske izvore. Svakako ih treba tražiti i mnogi su već poznati. Najperspektivniji izvori, kojima se ne nanose ozbiljne ekološke štete nalik onima koje su posledica klasičnih izvora energije, jesu snaga Sunca, vetra, morske plime, a postoje i takvi egzotični pokušaji kao što je korišćenje temperaturnih razlika u okeanima... Danas, proizvodnja električne energije u geotermalnim centralama zadovoljava oko 50 pa i više procenata ukupnih potreba. Nuklearna energija se ipak pokazala kao veoma opasna. Na to nas opominje tragična havarija u Černobilju, ali i ona koja se dogodila pre nje, 1957, u fabrici za preradu nuklearnog otpada u Velikoj Britaniji. Usledile su i ozbiljne havarije u SAD. Pokazalo se da je nuklearna energija, pored mnogih prednosti, konstantna pretnja za čovečanstvo. I kad izgleda da je sa nuklearnom elektranom sve u redu, ne možemo biti sigurni da nema opasnih ispuštanja radioaktivnih čestica u atmosferu.


(Nastaviće se)