Drugačije od Frojda

JOVAN Rašković je znao da snažno uzburka i polarizuje javnost. Prema onome što je on govorio i radio malo ko je ostajao ravnodušan. Zbog njegovih stavova i pogleda jedni su ga dizali u nebesa, drugi satanizovali. Tako je dočekan i njegov esej "O edipalnom, kastrativnom i rektalnom karakteru", u kome je pokušao da utvrdi razlike u karakternim osobinama Srba, Hrvata i muslimana. Zbog ovog eseja Zbor lečnika Hrvatske proglasio je Raškovića "nacistom i rasistom". Ništa bolje nije prošao ni kod muslimana.
Pozivajući se na svoju 35-godišnju lekarsku praksu, koju je obavljao na tromeđi gde živi srpsko, hrvatsko i muslimansko stanovništvo, Rašković je zaključio da se karakterno različito ponašaju pripadnici različitih etničkih grupa.
- Utvrdio sam - kaže on - da većina srpskog stanovništva, koje se leči od šizofrenije, neuroze, prolazne napetosti ili dubokih depresija, a u čiju sam karakterologiju ulazio, ima sve oznake edipalnog karaktera. A to znači da u sebi sadrži umerenu dozu agresivnosti, ali i podložnosti.
Edipalni karakter, po rečima Raškovića, sastavljen je iz dva dela: jedan je veoma odan, i iskazuje potpunu poslušnost autoritetu, odnosno ocu koji vlada zadovoljstvima i koji ima potpunu vlast. Ali, postoji i onaj drugi deo, koji u nekim situacijama tu autoritarnost pretvara u rušilačko stanje bunta kada se, jednostavno, zbrišu svi nosioci vlasti i zadovoljstva.
- Srbi su - kaže Rašković - imali u sebi te autoritarne osobine uz poneku agresivnu i otvorenu crtu. Ediplani karakter je, inače, vrlo otvoren. To nije karakter mraka i osenčenja, to je čist karakter u kome postoje samo dva elementa - sve ili ništa. Ali, osobina ovog karaktera je velika vezanost za majku, pošto je otac prigrabio sva zadovoljstva da bude s majkom i emocionalno s njom gospodari. Tako situacija s majkom predstavlja remetilački faktor u edipalnom karakteru. U psihološkom smislu majka se može identifikovati sa zemljom i sa širom etničkom skupinom.
RAŠKOVIĆ kaže da je za muslimane utvrdio da imaju fiksaciju na rektalnoj fazi, koju u psihološkom smislu odlikuje sakupljačka komponenta karaktera:
- To je karakter sklon da stvara imovinu, da vlada kao gazda, da procenjuje ljude prema imetku i prema onome što su zaradili, zatim po društvenom uspehu i slično. Za ovu fazu karakteristična je komponenta agresivnosti, preciznosti i čistoće, koja se, u krajnjem slučaju, ogleda i u tome što bi, prema muslimanskim zakonima, trebalo da se održava posebna higijena.
Hrvatski karakter, po rečima Raškovića, vezan je za kastraciju, a poreklo kastracionog kompleksa za primarnu hordu u kojoj sva zadovoljstva ima otac. Sinovi su povinovani ocu, ali do trenutka dok ne odluče da ga smaknu - kako bi se oslobodili kastracionog straha i za sebe prigrabili vlast i zadovoljstvo.
- Sam kastracioni karakter je hermetičan - kaže Rašković. - On je, u stvari, pod stalnim uplivom straha da će biti kastriran, da će mu se nešto desiti i da će izgubiti nešto što pripada samo njemu. Kastracioni karakter strahuje da će biti prevaren, nasamaren, podvrgnut nekim procenama koje će za njega biti neprirodne i ugroziti mu dostojanstvo.
Ponekad se, smatra Rašković, kastrati i edipalci vrlo dobro slažu, ali pod uslovom da kastrat prihvati edipalca kao gotovu činjenicu, i da mu se podvrgne. Ali, u situaciji kada kastrativni karakter počne sumnjičavo da gleda edipalca, i da mu pruža otpor kao represivnom karakteru, njihov odnos može postati vrlo neprijatan, pa se sudar karaktera manifestuje kao sudar naroda, zapravo kao istorijski sudar njihovih politika.
- Moglo bi se zaključiti, gledano sa stanovišta nekih psiholoških fantazma (priviđenja) da ne postoji samo pravoslavno-katolički i pravoslavno-muslimanski sudari, nego i sudari karaktera triju etničkih grupa. Čak se može reći da su sudari, recimo, edipalnih Srba i kastrativnih Hrvata, dublji nego sudari katolicizma i pravoslavlja. Kastrat, koji je zaokupljen strahovima od agresivnog edipalca, ispoljava ogromnu mržnju prema edipalcu, tako da poništavanje agresivnih edipalaca ne smatra nečim što nije u redu, niti nečim što dovodi do osećanja krivice.
Upravo tu, po mišljenju Raškovića, treba tražiti razlog, što kod dela hrvatskog naroda nema osećanja krivice za genocid nad Srbima, koji su počinile Pavelićeve ustaše.
Govoreći o sindromu malih karakternih razlika između edipalaca Srba i kastrata Hrvata, Rašković kaže:
- Istraživao sam taj sindrom u porodici. U njoj je stalni sukob koji proizilazi iz malih karakternih razlika supružnika. Brakovi s velikim karakternim razlikama supružnika ređe se raspadaju od onih gde su karakteri supružnika slični. To je zbog straha jednog karaktera da mu sličan karakter može oduzeti ono što mu pripada. To je neka vrsta male paranoidnosti, iste one koja postoji u odnosu srpskog i hrvatskog naroda u Hrvatskoj. Baš zbog banalne razlike u jeziku postoje međusobni strahovi da će jedni drugima "oteti" jezik i proglasiti ga svojim.
- Moj otac je predosetio da njegova karakterologija srpsko-hrvatskog i muslimanskog naroda može naići na kriva i zlonamerna tumačenja - kaže Sanda Rašković-Ivić. - Zato je naglasio da, recimo, kastraciju ne treba shvatati banalno, kao da se Hrvati boje da će im neko otkinuti onaj vrlo dragoceni organ. Kastracija, po njegovom mišljenju ima socijalne posledice. Nju treba shvatiti kao strah da će se pripadnicima ovoga naroda oduzeti ono što je za njih najdragocenije i za čim žude stolećima, a to je samostalna država.
SANDA Rašković-Ivić smatra da isto tako treba gledati i na ono što je njen otac rekao za karakter muslimana:
- Rektalna fiksacija za muslimane, po mišljenju Jovana Raškovića, ne znači da su oni homoseksualci. Naprotiv, moj otac je smatrao da se na osnovu njihovih karakternih osobina može utvrditi da je reč o narodu koji je, u jednom socijalnom smislu, rigidan i tvrd. U svom zaključku on za muslimane kaže da su čuvaran i hermetičan narod koji se rado zatvara u vlastite okvire i sfere.
Da karakter a ne interes ima presudnu ulogu u društvenim odnosima, tu tezu danas zastupaju i neki istaknuti intelektualci na Zapadu.
- Moj otac - kaže Sanda - jeste bio frojdovac, ali je mislio svojom glavom. Frojd je ljudske karakteristike vezivao za pojedine erogene zone koje je otkrio posmatrajući infantilnu seksualnost. Utvrdio je da postoje različite fiksacije, pa je prema njima odredio i vrste karaktera - oralni, rektalni, falusni, edipalni, kastrativni... Utvrđujući karakterne osobine Srba, Hrvata i muslimana, Jovan Rašković nije, kao Frojd, pošao od erogenih zona. On je do svojih zaključaka došao izučavajući duševne bolesti pripadnika ova tri naroda.
Frojd je smatrao da se tri profesije - zato što rade sa emocijama drugih - ne mogu nikad do kraja naučiti. To su: biti dobar roditelj, biti dobar vođa i biti dobar psihoterapeut.
- Za moga oca su rekli da nije imao potrebe da ove profesije uči - kaže Sanda. - On je posedovao autentičnu emociju i dar da prepozna emocije drugih.
(Nastaviće se)