Sam sebi predak

NA pitanje da li je Dobrica Ćosić sukrivac za ono što je Slobodan Milošević radio kao "njegovo čedo", Jovan Rašković je u NIN-u kazao:
- Ne bih rekao da je Ćosić sukrivac. Njemu prigovaraju demokrate što nije stao na čelo demokratskog pokreta. Molili su ga da bude glavni konkurent Miloševiću na izborima. Ali, on je to odbio. I sad ga optužuju da je - odbijajući da se suprotstavi Miloševiću na političkom planu - pomogao Miloševiću da pobedi na izborima.

Zar to Ćosićevo odbijanje nije, objektivno bila podrška Miloševiću?
- Nije to bila podrška. Znate, on je čovek koji se uvek meni čudi - otkud ja sada, kao tih i miran čovek, da se penjem na te tribine, da se derem i držim govore. Rekao je: Prvi put kod tebe vidim jednu crtu za koju ranije nisam pretpostavljao da postoji. To je ta moja retorika, te moje priče koje narodu gode. Dobrica, međutim, nije mogao da pređe tu granicu koju sam ja prešao. Psihološki se to pokazalo.

Ali Ćosić je mogao da pređe tu granicu i da postane duhovni otac čoveka koji vlada Srbijom do 9. marta na nedemokratski način.
- Pa, nije on tako shvatao celu stvar. Bar na takav način nije govorio meni. Odmah ću vam reći da on Miloševića nije doživeo kao komunistu.

Tu onda neko greši, ili narod ili Ćosić.
- On je Miloševića doživeo kao nacionalnog vođu. Mi smo tribalni narod - plemenska partija je HDZ, plemenska partija je SDS, i SPS je plemenska partija. Ćosić je smatrao da je u tom tribalnom političkom sistemu Jugoslavije, posebno Srbije, Milošević najveći poglavica, odnosno najsnažniji poglavica. To je verovatno mislio, ali mu nije davao bezrezervnu podršku.

Vi branite Ćosića, drugi ga napadaju.
- Srbi napadaju oca. Srbi su edipalan narod. A duhovni otac srpskog naroda je Ćosić. I oni hoće da ga tuku tamo gde je najosetljiviji, hoće da ga tuku na moralnom i etičkom prostoru.

KO je protiv Ćosića?
- Najpre su to četnici, a to je ludorija jedna. Ako je iko našao bar stotinu razloga za postojanje četničkog pokreta onda je to Ćosić. Prema tome, pobuna četnika protiv Ćosića je apsurdna. To je pobuna nemislećih, banalnih ljudi.

Da li ste vi, Jovane Raškoviću, u stvari, duhovno dete Dobrice Ćosića?
- Ja to priznajem, ali on ne priznaje. On kaže da je on od mene više naučio nego ja od njega, što verovatno jeste, jer je od mene naučio i malo psihijatrije, i malo snova, i malo Frojda, i malo Junga. I on o Frojdu sada govori bolje od mene. Pre nekoliko godina ja sam mu rekao: "Hajde, Dobrice, napiši jedan psihijatrijski referat. Ja ću ga prevesti na engleski i pročitati na skupu psihijatara u Amsterdamu." I on je napisao referat, i ja sam ga pročitao. Ljudi su se malo snebivali. Na kraju sam rekao: "Ovo nije moj referat, to je napisao jedan moj prijatelj pisac. Hteo sam da vidite da psihijatrija nije nauka!"

To ste kazali za nauku kojom se bavite celog života?
- Ja ću se, kako je krenulo, pretvoriti u pisca a Ćosić u psihijatra!
Pitamo Sandu Rašković-Ivić da li je Jovan Rašković priznavao Dobricu Ćosića za svog duhovnog oca.
- Moj otac je zaista voleo Dobricu Ćosića. Voleo ga je najiskrenijom prijateljskom ljubavlju. Kad nam je bilo najteže, Ćosić nam je pritekao u pomoć. Ali, mislim da niko nije bio duhovni otac Jovana Raškovića, pa ni Dobrica Ćosić. Moj otac je za sebe mogao da kaže, kao Miloš Crnjanski, da je "sam sebi predak". Uostalom, to sa "očevima nacija" je malo jednostrano. A gde su majke nacija. Valjda i one u tome imaju neki udeo.

Ali, Jovan Rašković na više mesta priznaje to očinstvo?
- Postoje različite vrste prijateljstva. Mnogi misle da je najviši stepen prijateljstva kad dva čoveka jedan drugog smatraju za ravnopravne. Ali, nije tako. Samo najplemenitiji ljudi u stanju su da svog prijatelja stave ispred sebe. To je učinio moj otac. Uostalom, najbolji odgovor na vaše pitanje dao je sam Dobrica Ćosić. On je za moga oca rekao da je "čovek koji je sebe sledio i samo na sebe ličio."

MEMORANDUM SANU pričinio je velike nevolje Jovanu Raškoviću. Vlast u Hrvatskoj otvoreno ga je optuživala da je u njegovoj kući u Primoštenu pravljeno famozno "načertanije velike Srbije". Ovakve svoje zaključke Tuđman i njegovi doglavnici, zasnivali su, prema sopstvenom priznanju, na podacima hrvatske policije koja je pomno pratila ko se okuplja u Raškovićevoj kući u Primoštenu i prisluškivala kakve se tu kuju zavere protiv njihove države. Toj priči sa svoje strane donekle su doprineli i neki Raškovićevi prijatelji tvrdeći da se u njegovoj kući "začela ideja o buđenju srpskog naroda u Krajini i stvaranju jedne države".
Rašković je to kategorički demantovao:
- Memorandum nije pisan u mojoj kući, a nije ga pisao ni Dobrica Ćosić, jer ne bi bio onako zbrkan. Policija je izvršila detaljnu premetačinu moje kuće posle pojavljivanja teksta "Memoranduma" u štampi, tražeći dokaze da je on tu pisan. Svaki list su prevrnuli i proverili ne bi li našli nešto što miriše na "Memorandum", i onda mene optužili kao jednog od njegovih tvoraca. Jer, njima je bilo vrlo važno da nekoga zbog srpskih velikodržavnih ideja i programa izvedu na sud. Oni su "Memorandum" tretirali kao antidržavnu rabotu. U mojoj kući u Primoštenu bilo je mnogo mojih tekstova, pisanih rukom ili na mašini. Našli su i dosta rukopisa Dobrice Ćosića, ali nijedan se nije odnosio na "Memorandum".
Sanda Rašković-Ivić potvrđuje ove očeve reči:
- U našoj kući u Primoštenu od Memoranduma nije napisano ni slovo M. Ćosić je ovde radio na svojim romanima. Mislim da je najviše pisao "Vreme smrti".

Zašto je Tuđmanu bilo toliko važno da dokaže da je baš u Raškovićevoj kući osmišljen i napisan "Memorandum" SANU?
- To bi bio vrhunski dokaz da su srpski nacionalisti, skupljeni s raznih strana, baš ovo mesto u Primoštenu odredili za kovanje planova o rušenju hrvatske države. Trebalo je dokazati da je kuća Jovana Raškovića jedna opasna jazbina.

(Nastaviće se)