Evropa protiv hapšenja

Pripremio: Goran Čvorović
- STOTINU prilika bilo je do sada da se uhapse Ratko Mladić i Radovan Karadžić, ne samo dok su se oni do 1997. godine slobodno šetali po Republici Srpskoj, već i kasnije, ali velike sile nisu želele njihovo hapšenje - iznosi teške optužbe na račun međunarodne zajednice doskorašnji portparol Haškog tribunala Florans Artman u svojoj knjizi simboličnog naslova "Mir i kazna", uz podnaslov "Tajni ratovi međunarodne politike i pravde", čije ćemo delove, uz saglasnost autora i izdavača, preneti u feljtonu koji započinjemo.
Dragoceno šestogodišnje iskustvo (oktobar 2000. - oktobar 2006.) portparola i savetnika za Balkan Karle del Ponte, Artmanova je prenela u knjigu koja je izazvala veliko interesovanje. Ovo svedočanstvo, zasada, postoji samo na francuskom jeziku, dok se uskoro, do kraja godine, očekuju srpska, hrvatska i bosanska varijanta (sve tri odvojeno!) ovog izuzetno zanimljivog štiva koje govori o zakulisnim političkim radnjama oko Tribunala.
Florans Artman se bavi odnosom velikih sila prema Međunarodnom sudu, iznosi određene činjenice s toka suđenja pojedinim optuženicima koje obična publika nije imala priliku do sada da sazna, ispisuje portrete zatvorenika, hronološki prati zaključivanje balkanske tragedije devedesetih, s pogledom iz Haga, a kroz prizmu Vašingtona, Londona, Pariza... Glavni akteri njene knjige su, gotovo isključivo, optuženi Srbi, Slobodan Milošević, Ratko Mladić i Radovan Karadžić, kroz čije dosijee ona prati odnos velikih sila prema svetskoj pravdi.

OPTUŽBA LUIZ ARBUR

KAO direktan svedok razgovora, prisutna na sastancima gde su donošene važne strateške odluke iza dobro zaključanih vrata Tribunala, na osnovu ličnih zabeleški, Florens Artman sakupila je vredan materijal koji baca sasvim novo svetlo na događanja oko haške sudnice od onog koje auditorijum širom sveta uobičajeno ima priliku da vidi.
Pozamašan deo njene knjige posvećen je "slučaju Milošević".
"U Briselu, Londonu, Parizu, Vašingtonu, Luiz Arbur (prethodni tužilac Tribunala, koja je podigla optužnicu protiv bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije, prim. aut.) dočekana je raširenih ruku. Zapadni zvaničnici obećali su da će sudu u Hagu dostaviti `sve informacije` koje su im dostupne o njegovim (Miloševićevim) operacijama i vojnim snagama, njihovoj organizaciji, komandnom lancu i zločinima. Na kraju su dostavili beznačajno mali deo. Ali, radilo se pre svega o žigosanju protivnika, da bi se bolje opravdao nastavak NATO bombardovanja Srbije. I, nisu se ustručavali, u tom cilju, da Miloševića porede s Hitlerom ili Staljinom i da ga kvalifikuju, kao što je to uradio Robin Kuk, kao `serijskog izvršioca etničkog čišćenja`... Luiz Arbur nije naivna. Njen rad je instrumentalizovan", piše Florans Artman.
Tužilac, međutim, sve iznenađuje kada podiže prvu optužnicu u svetu protiv jednog aktuelnog šefa države u tom trenutku, u vreme dok se svetske sile bore da izdejstvuju Miloševićev potpis na prekid neprijateljstava. Prestonice su besne.
"Luiz Arbur nije nikoga obavestila. Bojala se da konsultuje velike sile iz straha da na nju ne vrše pritisak. Bila je obaveštena samo šačica njenih najbližih saradnika."

SLOBA TREBA VELIKIMA

EMISARI iznenađenih svetskih zvaničnika su počeli da je pohode, ali već je bilo kasno: optužnica je bila podignuta.
Florans Artman se potanko bavi detaljima oko Miloševićevog izručenja.
"Đinđić je želeo da reaguje. Nijednog trenutka nije sumnjao da je Miloševiću mesto u zatvoru. Ali, Srbi su želeli da mu sude zbog patnji koje je naneo svom, sopstvenom narodu, zbog toga što je ruinirao Srbiju i izgubio četiri rata. Ne žele da se suoče sa zločinima koje je počinio, najčešće uz njihov pristanak, u Hrvatskoj, Bosni ili na Kosovu."
Artmanova ističe da je "pakt" između Đinđića i Karle del Ponte, "sklopljen, i pored spoljnog privida i utiska koji je posle toga ostao, protiv znanja velikih sila".
"Odnos velikih sila prema pravu ciničan je i selektivan... Srbija je, tačno je, izložena američkom i evropskom pritisku. Ali, ni Vašington ni Brisel ne zahtevaju da Milošević bude izručen Hagu." Potreban im je za pregovaranje i održavanje stabilnosti u regionu. Đinđić i Karla del Ponte mislili su drugačije. Nekoliko puta su se tajno sastali, u prostorijama šefa kantonalne policije u Luganu u Švajcarskoj, na aerodromu u Amsterdamu... Artmanova ističe da se predsednik Vojislav Koštunica protivio i hapšenju, i izručenju.
"Premijer (Đinđić) je iskoristio put Koštunice u Ženevu da bi uhapsio Miloševića... Po povratku u Beograd, 31. marta Koštunica se pobunio, ali na kraju je popustio... Prihvatio je da naredi vojsci da oslobodi prolaz policiji u zamenu za uverenje da Milošević neće biti izručen Hagu."
Svetske sile su nezadovoljne. Hapšenje dolazi u nezgodnom trenutku.

OŠTRE REČI ANANA

"Iber Vedrin, francuski šef diplomatije, prima je (Karlu del Ponte) u društvu Alena Rišara, ministra odbrane. Razljutio se, kritikovao je intervju u `Mondu`, iskazao veliko protivljenje. Del Ponteovoj se činilo kao da sluša Koštunicu. Francuski ministar bio je na strani ideje da se Miloševiću sudi u Srbiji. I to je javno isticao. Evropa je, generalno, odbijala da nametne Beogradu rok za međunarodni proces Miloševiću. Svaki pritisak u tom pravcu rizikovao je da uspori proces demokratizacije, tvrdila je većina Evropljana."
Karla del Ponte se okrenula Vašingtonu, pokušavajući da dobije podršku. "Sudbina Miloševića je bila je zapečaćena 9. maja 2001. godine u osunčanoj kancelariji Kolina Pauela."
"Ali, intervencija (Karle del Ponte) kod američkih vlasti nimalo se nije dopala generalnom sekretaru UN. Desetog maja, Kofi Anan poziva tužiteljku koja se nalazila u Njujorku. "Pravo ne toleriše da bude poštovano shodno prilikama... Živo vam savetujem da razmislite o činjenici da postoje limiti koji ne mogu da se prekorače... Ne mislim da u opis posla jednog tužioca spada diskutovanje o ekonomskoj pomoći određenoj zemlji", kazao je tada Del Ponteovoj, prema rečima Artmanove, ljutiti Anan.
Artmanova zaključuje: "Milošević je uhapšen, a da Evropa nije mrdnula ni malim prstom."
Bivša portparolka Tribunala iznosi pojedinosti oko prebacivanja Miloševića u Hag 28. juna 2001. godine.
"Đinđić je pozvao Del Ponteovu nešto posle 16.30: Milošević je na putu, pošaljite nam hitno nekoga ko će ga otpratiti do Haga."
Rokovi su bili isuviše kratki, nije bilo vremena da se neko u tu svrhu pošalje iz Haga, pa se Karla del Ponte odlučila za Kevina Kartisa, britanskog istražitelja iz haškog suda, koji se već nalazio u Beogradu.

HELIKOPTER ČEKA
"OKO 18.30, u četvrtak 28. juna 2001. godine, bio sam u jednoj zvaničnoj zgradi (Institut snaga bezbednosti, u Beogradu). Tri helikoptera su čekala iza zgrade. Slobodan Milošević je stigao iz zatvora u kombiju. Činilo se da ne zna da će ići u Hag jer je - čim je izašao iz vozila - protegao ruke u vazduh i upitao direktora zatvora, koji ga je pratio, šta se događa. Direktor mu je odgovorio da ide u Hag. Milošević je prigovorio da ne priznaje Tribunal, da ga ne poštuje i da neće ići. Pošto se niko nije pomerao, zatražio sam od direktora zatvora da ga dovede do mene, što je učinio. Pročitao sam mu onda njegova prava i tako ozvaničio hapšenje. Milošević je odbio da uzme dokumenta koja je trebalo da mu predam. Pošto je Milošević pretresen, ušao sam u helikopter u koji je bio smešten", beleži Florens Artman, pozivajući se na svedočenje istražitelja Kevina Kartisa.
(Nastaviće se)