CIA Karli ne veruje

Pripremio: Goran Čvorović
SUDIJE bi Miloševiću odobravale produžetak vremena za ispitivanje svedoka, i tek bi tada, u poslednjih deset ili dvadeset minuta, postavljao pitanja koja bi postavio dobar advokat odbrane. Cilj Miloševića je uvek bio da usporava proces, čekao je poslednji trenutak da postavi pitanja tako da čak unese sumnju u duh sudija, kaže Najs.
Sama Artmanova za Miloševića kaže:
"Neki su ga poredili s Hitlerom, srpska opozicija je preferirala da ga naziva Sadamom. Nije bio ni jedno ni drugo. Ali, ipak, je odlučio o sudbini miliona bivših Jugoslovena koji se i danas još muče da izleče ožiljke nečasnog dela."
Artmanova kaže da je Milošević igrao dvostruku igru, odnosno da je imao dvostruko lice. Kaže da su diplomate u njemu prepoznavale "određenu harizmu, moć fascinacije, inteligencije takođe".
"Često su ga opisivali kao odlučnog, ali kurtoaznog čoveka, ljubitelja viskija i dobrih cigara, neumornog pregovarača."
Florans Artman, međutim, ističe da je Milošević bio "veliki majstor manipulacije", odnosno "prost i ciničan, hladan i brutalan". Do ovih zaključaka došla je na osnovu snimljenih telefonskih razgovora ili svedočenja nekih od svedoka.

VARAO SAGOVORNIKE
AUTOR knjige "Mir i kazna" ističe da je Milošević često uspevao da prevari svoje sagovornike o svojoj pravoj ličnosti. To je, na primer, slučaj s Karlom Biltom, koji je bio ubeđen da je Milošević nastojao da zaustavi masakr u Srebrenici. Zamenik američkog predsednika u to vreme Al Gor nije mislio tako, i Bilt i Gor su, na tu temu, u Beloj kući, početkom avgusta 1995. godine, imali "žučnu raspravu".
"Sud je uzalud tražio od Bele kuće tok ovog razgovora. I Al Gor, i Karl Bilt, i nemački pregovarač Mihael Štajner, i Francuz Alen Dežame, i Britanac Paulin Nevil Džons, koji su mu prisustvovali, odbili su da svedoče pred Haškim tribunalom. Al Gor nije bio dobio saglasnost od američkih vlasti, dok su Evropljani izjavljivali da se ovog razgovora ne sećaju!"
Karla del Ponte nije uspela od Amerikanaca da dobije ni snimak prisluškivanih telefonskih razgovora između Beograda i srpskih zvaničnika u Bosni, oko Srebrenice, "iako je znala da snimci postoje". CIA je, kaže Artmanova, početkom 1995. godine postavila dve tajne baze u Hrvatskoj, odakle su mogli da se prisluškuju telefonski razgovori na velikoj teritoriji bivše Jugoslavije. Ali, Vašington nikada nije odgovorio na ove Karline zahteve.
Florans Artman ističe da je "jedna zemlja iz bivše Jugoslavije" dostavila snimke prisluškivanja sudu u Hagu. Ali, "zbog opreznosti ili moranja", nedostajali su zapisi iz sedmice od 11. jula 1995, a "moguće je da su bili izbačeni oni koji su se ticali priprema operacije u Srebrenici".
"Ipak, transkripti su, bar, posvedočili o regularnosti kontakata između vlasti u Beogradu i Mladića, pre i posle, dakle, bez sumnje, i tokom, operacije protiv Srebrenice i masakra."

GOSPODAR BALKANA
POKUŠAJI prikrivanja dokaza od velikih sila su mnogobrojni, naglašava Florans Artman. SAD su odlučivale koje će podatke dati, a koje ne, a zanimljivo je da su neki od dokaza, u više navrata, dostavljeni i preko neke treće zemlje. U sudu su se iznenađivali i kada su, recimo, delovi nekih od video-materijala, dobijenih sa strane, bili označeni kao "tonski nerazumljivi", iako bi kasnije, posle godinu dana, pribavljeni "originali" iz drugih izvora otkrivali da se radi o sasvim ispravnoj verziji.
"Amerikanci i Evropljani su svesno izabrali mir na štetu istine", piše Artmanova. Bivši portparol Tribunala ističe da su, kada je mir potpisan, "američka vlada i evropske vlade"... "odvraćale svim sredstvima sud u Hagu da pokrene potragu protiv gospodara Balkana". Ona s tim u vezi dodaje da "mnogobrojnim zapadnim svedocima njihove vlade nisu dozvolile da svedoče na procesu Miloševiću". Zato zaključuje da je "istorija procesa Miloševiću primer konflikta između imperativa koje su diktirali lokalni ili međunarodni državni razlozi i imperativa pravde".
Ona se osvrće i na odluku Međunarodnog krivičnog suda da Srbija ne snosi direktnu odgovornost za događaje u Srebrenici i rat u Bosni.
"Tvrdnjom da srpska država nije direktno reagovala u Srebrenici, Međunarodni krivični sud je ujedno opravdao Slobodana Miloševića, moćnog gospodara iz Beograda. Indirektno, ova odluka sugeriše da Milošević nije lično vršio efektivnu kontrolu nad vojskom ili srpskim vlastima iz Bosne, ni na specijalne jedinice koje im je ustupao. Ova posthumna rehabilitacija optuženog je izvršena uz nepoznavanje delova dosijea pred Haškim tribunalom, kojima Međunarodni krivični sud još nema pristup", kaže autorka knjige "Mir i kazna".
Florans Artman i za to ima objašnjenje:
"Odbijajući da pribegne članu 49. svog statuta i da direktno od Beograda zatraži da mu dostavi krucijalna dokumenta, Međunarodni krivični sud je popustio pod pritiscima velikih sila koje su se protivile kažnjavanju Srbije. Među njima, Velika Britanija, koja je, tokom više godina, bezuspešno pokušavala da ubedi Bosnu i Hercegovinu da povuče svoju tužbu".

ODBROJANI DANI
ARTMANOVA, inače, naglašava da su u "skrivanju najkompromitujućih dokaza" bili "saučesnici jedan deo sudija u Haškom tribunalu i Međunarodnom krivičnom sudu"!
U odeljku koji se bavi "tragedijom Dejtona", Florans Artman mnogo prostora posvećuje Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Ona zaključuje da su se "velike sile, tokom više od jedne decenije" s njima dvojicom "igrali žmurke". Artmanova kaže da je Madlen Olbrajt 1996. godine u Srebrenici poručila da su Mladiću i Karadžiću "odbrojani dani na slobodi" i da "niko nije sumnjao da je Olbrajtova intimno želela da ove reči postanu stvarnost", ali naglašava da je "politika odlučila drugačije".
Jedan od razloga koji Artmanova vidi za ostanak Karadžića i Mladića na slobodi je taj što su njih dvojica bili potrebni velikim silama da se prekinu neprijateljstva u Bosni, a oni su imali "moć da se suprotstave miru". Florans Artman navodi informacije preuzete iz bosanskih medija, koje su Amerikanci odlučno demantovali, da je, navodno, postojao sporazum između Vašingtona i bivšeg predsednika Republike Srpske koji je, u zamenu za povlačenje iz političkog života, dobio 600.000 dolara u "lokalnoj moneti" za pet sledećih godina, sigurnu rezidenciju i najmanje šest čuvara, dok bi američka vlada uvek opominjala Karadžića na opasnost, uz Karadžićevo obećanje da neće napuštati teritoriju bivše Jugoslavije.
Jedan od razloga zbog kojih se dva ključna čoveka ne hapse je, kaže Florans Artman, i taj što "SAD nisu jedine koje smatraju da bi hapšenje Karadžića i Mladića dovelo u opasnost njihove trupe."

POSTHUMNA POBEDA
ARTMANOVA primećuje u svojoj knjizi i način na koji se sudilo "Škorpionima" u Srbiji, "kao paramilitarcima van kontrole koji su došli na svoju inicijativu u građanski rat...", smatrajući, u stvari, da su bili deo "kriminalnog projekta". Ceo ovaj pristup ima za cilj insistiranje na "povezanosti" Miloševića i Beograda sa ratnim dejstvima u bivšoj Jugoslaviji.
"Ako bi Haški tribunal, oslabljen smrću Miloševića, nehapšenjem Karadžića i Mladića i skorim zatvaranjem koje su nametnula petorica velikih u Savetu bezbednosti, doprineo da se razblaže ili izbrišu suštinska saznanja i udalji istina koja smeta, Milošević onda može da postigne posthumnu pobedu", kaže Artmanova.
(Nastaviće se)