Jeljcin štiti Karadžića

PRED prve posleratne izbore predviđene za 14. septembar 1996. godine, Vašington pokušava da skloni Karadžića, "ali njegovo hapšenje ne dolazi u obzir" , pa mu je predloženo da se dobrovoljno preda Hagu. Odabran je emisar Bil Stojbner, američki vojni obaveštajac, koji se tokom maja te godine više puta susreo s Karadžićem.
Karadžić, u to vreme, ističe Artmanova, piše pismo svojoj deci u kome izražava strahovanja da ga ne ubije jedan od njegovih telohranitelja za kojeg je smatrao da je Miloševićev čovek. Razlog: da ne ode u Hag i "ne otkrije tajnu". Stojbner predlaže Karadžiću zaštitu, i mogućnost da se skloni u jednu od baza NATO gde bi mogao da priprema svoju odbranu. Tokom pregovora, Amerikanac poziva na Pale i predsednika suda, Italijana Antonija Kasezea, koji u početku odbija poziv, ali na kraju ipak popušta i sreće se sa Karadžićem, objašnjavajući mu da nije došao da pregovara, "već da mu objasni funkcionisanje suda i ubedi ga da sud nije antisrpski".
Kaseze je, očigledno, bio tvrd, i Karadžić je odustao od predaje. "Stojbner i njegovi američki mentori krivicu su svalili na Kasezea." Kaseze, zauzvrat, javno kritikuje NATO da odbija da uhapsi Karadžića. Lamberto Dini je nezadovoljan, Amerikanci besni.

MLADIĆ U BEOGRADU
VAŠINGTON zatim šalje Ričarda Holbruka kod Miloševića da ovaj izdejstvuje Karadžićevo povlačenje iz političkog života, a nikako predaju Hagu. Holbruk želi i da Karadžić napusti Bosnu. Predlaže Miloševiću da ga pošalje u Crnu Goru, kod majke i brata. Pregovorima je prisustvovao i Aleksa Buha. "Neki sporazum je na kraju ipak postignut", piše Artmanova. Karadžić je napustio svoju funkciju i povukao se iz političkog života. Za zapad, ipak, Karadžić i Mladić ostaju garanti postignutog mira.
U to vreme, 1. oktobra 1996, na mesto tužioca dolazi Luiz Arbur i "odlučuje da prodrma zapadne prestonice". Njeni protesti "smetaju", pa "Amerikanci, Britanci, Francuzi, Holanđani i Nemci pokušavaju da nađu rešenje". Rešenje je nađeno u manjim optužnicama.
"Progresivno, određene vlade su uvidele interes koji mogu da imaju ukoliko učestvuju u hapšenjima. Oslobađajući se tako, pre svega, malih lokalnih šefova rata, često protivnika primene mirovnih sporazuma."
Sve vreme, Ratko Mladić i Radovan Karadžić uspešno odolevaju poterama.
"Ratko Mladić je u međuvremenu napustio Bosnu i Hercegovinu. Baš 17. marta 1997. godine, kada je Haški tribunal dao nove naloge NATO za hapšenje, nestao je iz svog štaba u Crnoj Rijeci, u blizini Han Pijeska, iz američkog sektora, i otišao u Beograd. Najodaniji članovi odreda zaduženog za njegovu ličnu bezbednost odlaze s njim u Srbiju. U Bosnu će dolaziti veoma retko, u nekoliko kratkih boravaka, da bi posetio porodicu u rodnom kraju, oko Kalinovika, ili na sahranu svog brata Milivoja, 24. juna 2001, što nije izazvalo nikakve operacije snaga NATO."

KLINTON OKLEVA
NASTAVLjAJU se, istovremeno, intenzivni pregovori s Karadžićem. Artmanova ističe da je od svog dolaska u Bosnu 1995. godine, Francuz Erve Gurmelon održavao s njim kontakte. Amerikanci sada žele da preuzmu primat od Francuza. "Ali, prisustvo Gurmelona smeta Amerikancima, jer Karadžić previše priča. Begunac se, u stvari, poverio francuskom oficiru da je od američkih vlasti dobio obećanje da ga neće poslati u Hag, ukoliko ne bude `ometao` Dejtonski sporazum."
Dvadeset i sedmog maja 1997. godine, lideri Atlantske alijanse nalaze se u Parizu. Potpisuje se sporazum sa Rusijom, u prisustvu Borisa Jeljcina. "Širaku se nije dopalo to što je u lošem stanju preuzeo svoja dva pilota, taoce Srba do decembra 1995. godine" i želi da reaguje.
"Mladić se sklonio u Beograd, ali, Karadžić je još uvek na Palama. Upravo je, uostalom, dao intervju grčkoj televiziji u aprilu. Svi znaju gde mogu da ga nađu. Došao je trenutak za hapšenje. Klinton ohrabruje Francuze da sami izvedu akciju. Širak odbija ideju da njegovi vojnici deluju sami. Traži američko učešće i prihvata da pusti Dži-Ajs da operišu u francuskom sektoru da bi uhvatili Karadžića. Klinton okleva zbog rizika od gubitka ljudskih života i podvlači da operacija ne može da se pokrene ako se prvo ne obaveste Rusi. Širak je protiv: Moskva se, do sada, čvrsto protivila hapšenju Karadžića i požuriće da obavesti begunca. Uz Blerovu podršku, Klinton insistira. Širak na kraju pristaje.
Tokom jednog sastanka, 29. februara 2000, u Jelisejskoj palati, Žak Širak se poverava tužiocu Karli del Ponte: "Karadžić nije bio uhvaćen jer su se Rusi protivili... Boris Jeljcin mi je rekao da `Karadžić zna mnogo toga o Miloševiću` i upozorio me je da će poslati avion da ga izvuče iz Bosne ukoliko to bude potrebno, ali da nikada neće dopustiti da Karadžić bude uhapšen."

VELIKI RIZIK
ČAK je i Madlen Olbrajt predlagala da se Karadžić skloni, umesto da bude uhapšen!
"Šef američke diplomatije Madlen Olbrajt, koja je pratila Klintona u Parizu, sledećih dana posećuje Balkan. Trideset i prvog maja 1997, sreće u Banjaluci predsednika srpskog entiteta Biljanu Plavšić. Madlen Olbrajt od nje traži da ubedi Radovana Karadžića `da napusti Bosnu i ode u daleki egzil kao alternativu procesu pred Haškim tribunalom`. Predlagani su mu Indija, Srbija i Crna Gora, Južna Afrika, jedna od zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza i Grčka. Karadžić je, međutim, odbio. Ostao je, i čak `izazvao` Amerikance, odobrivši intervju `Ziddojče cajtungu`, u vreme Holbrukove posete Balkanu."
Komandant snaga Alijanse u Evropi Vesli Klark poziva 14. avgusta 1997. godine Karadžića da se preda.
Tužilac Luiz Arbur se nada, ali Klark je razočarava. "Ako Karadžić bude prebačen u Hag, reći će da je postignut sporazum u Dejtonu s američkim državnim sekretarom Vorenom Kristoferom da ne bude izručen Hagu." Arburova želi da sazna da li je to istina, Klark demantuje, ali ne objašnjava zašto bi Karadžić baš tako rekao.
"Sve vreme sastanka, novi komandant snaga Alijanse u Evropi pokazuje neslaganje s tim da snage NATO u Bosni igraju ulogu produžene ruke suda. Smatra da bi se nastavkom hapšenja rizikovao početak `trećeg svetskog rata`, izazvala `široka kampanja terora, nemira i pretnji u kojima bi civili i međunarodni predstavnici bili cilj`. I upozorava: `Ne možemo da dozvolimo da uništimo Dejtonski sporazum`."


LjUTNjA AMERIKANACA
KRAJEM 2005. godine, Karla del Ponte gubi strpljenje. Koristi pravo da zakonskim putem zatraži od sedam zemalja - SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Španije, Italije i Holandije izveštaj, najkasnije do kraja godine, o rezultatima nadgledanja porodice Karadžić i sve informacije koje poseduju o beguncu.
"Ambasadori defiluju kroz kancelariju Karle del Ponte. Kažu da su šokirani. Najviše se ljute Amerikanci", piše Florans Artman.

AUTO NA POKLON
ARTMANOVA ističe da je 2001. godine "75.000 konvertibilnih maraka preusmereno iz vojnog budžeta srpskog entiteta u Bosni, da bi se njemu (Mladiću) kupio automobil."
"Mladić ga je zatim dao svom sinu", piše bivši portparol Haškog tribunala.


Knjiga „Mir i kazna“ izlazi 20. oktobra u izdanju „Kluba plus“ i
„Filipa Višnjića“. Knjiga po pretplatnoj ceni od 800 dinara može se naručiti na tel. 011/344 1074 ili imejl fvisŽverat.net

(Nastaviće se)