Viza preko Klintona

MESEC dana pred izbore u Bosni i Hercegovini, u septembru 1997. godine, pomoćnik vojnog atašea Rusije u Beogradu, kojeg Florans Artman naziva "agent", traži da se sretne s Karadžićem "u jednom manastiru da bi mu ponudio azil u Rusiji". Amerikanci takođe nastavljaju pregovore. Pokušavaju da ga nagovore da prihvati predlog Madlen Olbrajt da napusti Bosnu. "Poslednji sastanak je održan 14. oktobra 1997. godine, na dan izbora u Bosni. Karadžić je zatim odleteo, preko Srbije i Crne Gore, ne u Rusiju, već u Belorusiju, vojnim avionom koji je poslao Boris Jeljcin."
Ovo odsustvo nije dugo trajalo. "Karadžiću se ne dopada egzil u zemlji Lukašenka. Pakuje kofere i vraća se u Bosnu početkom 1998. godine." Francuska, kako kaže Artmanova, ništa ne zna ni o beloruskoj epizodi, ni o povratku.
Pariz se pribojava kritika štampe ako otkriju da se Karadžić i dalje slobodno šeta. "Od tada, begunac postaje diskretan." Istovremeno, "Pariz optužuje Vašington da se protivi hapšenju Karadžića. Francuzi se poveravaju Luiz Arbur tokom jednog susreta početkom 1999: `Amerikanci insistiraju da Karadžić ne bude uhvaćen`."

NA KRŠTENJU U OSTROGU
AMERIKANCI ne ostaju dužni. "Dana 23. aprila 1998. godine, `Vašington post` objavljuje naslov: `Tajni sastanak omogućio Karadžiću da izbegne hapšenje, jedan Francuz omeo misiju`." Artmanova zaključuje: "Rivaliteti između Francuza i Amerikanaca, kao i između zapadnih službi, nekada realni, nekada prikriveni, sprečavaće više od deset godina da istina izađe na videlo i služiće kao alibi za izostajanje rezultata."
"Amerikanci i njihovi saveznici" dozvoljavaju Karadžiću da se brzo vrati u Bosnu. Artmanova ističe da je Karadžić, na primer, 1997. godine u prisustvu velike mase ljudi, u crnogorskom manastiru Ostrog prisustvovao krštenju svog prvog unučeta. "Karadžić je, takođe, mogao da redovno odlazi u Beograd i prisustvuje rođenju drugog unuka, početkom avgusta 2002." Artmanova kaže da kretanje i zaštita Karadžića koštaju puno, nekoliko stotina hiljada evra godišnje.
Njemu je, kaže ona, Republika Srpska dala više miliona evra između 1998. i 1999. godine, dok mu je Milošević "dostavio milion evra". Novac se prethodno "pere" preko različitih preduzeća, od kojih jedno ima centralu i u Virdžiniji.
Zapad je za finansijsku podršku Karadžiću počeo da se zanima tek 2003.
Florans Artman ističe da "tokom svih dvanaest godina bekstva, Karadžić nije prestao da vrši uticaj na politički i ekonomski život srpskog entiteta u Bosni". Mnogobrojna pisma, kaže, omogućavaju da se upoznaju njegove navike i predvide kretanja, što je moglo da dovede i do njegovog hapšenja.
"Ali, svakog puta kada bi kontingent NATO zaplenio dokumenta, prosledio bi ih nacionalnim vlastima, koje bi ih klasirale kao vojnu tajnu. Haški tribunal je dobio jedan beznačajan deo, godinama kasnije, kada te informacije više nisu imale veliku vrednost."

AGENT VEZANIH OČIJU

TOKOM leta 1998. godine, pažnja NATO sa Bosne se usmerila na Kosovo. Luiz Arbur odlučuje da se, nekoliko nedelja posle podizanja optužnice protiv Miloševića, ponovo zainteresuje za slučaj "Karadžić".
Zadužuje jednog člana svog biroa, Amerikanca Paula Nela, da stupi u kontakt s Radovanom Karadžićem. Sreli su se više puta, bez rezultata. Susreti su se održavali između Trebinja i Bileće, u blizini jezera, zatim više zapadno, u jednom manastiru na putu koji vodi ka Stocu, ili u regionu Foča-Višegrad, u jednom hotelu u blizini Kula Banje, i na kraju u Crnoj Gori, na visinama planine Žabljak.
Tokom svakog prebacivanja, istražitelj je imao vezane oči, a njegovi pratioci su zametali trag menjajući nekoliko puta automobile. Tokom poslednjeg sastanka, Radovan Karadžić je ponovo pomenuo sporazum s Ričardom Holbrukom iz novembra 1995. godine."
Artmanova piše da je Arburova tražila od komandanta NATO u Bosni generala Mejgsa da s njim razgovara o modalitetima eventualnog transfera Karadžića u Hag, ali, kako je general naglasio, potrebno je "zeleno svetlo" lično od Klintona, da bi se pokrenula bilo kakva akcija koja se tiče Karadžića.
Bivši portparol Tribunala ističe da je Karadžić razmatrao mogućnost svoje predaje, ali da je hteo da sve bude u formi hapšenja. "Tokom poslednjeg sastanka s emisarom Luiz Arbur, Karadžić je razgovarao o modalitetima predaje. Ponovo je tražio mogućnost da početak suđenja dočeka u nadgledanoj rezidenciji i tri stotine hiljada nemačkih maraka, da bi osigurao svoju ličnu bezbednost."

MLADIĆ HTEO PREGOVORE

KARLA del Ponte zamenila je Luiz Arbur.
Poslednjeg dana februara 2000. godine nju u Jelisejskoj palati prima Žak Širak koji, između ostalog, kaže da su više puta do tada "ohrabrivali Amerikance da reaguju", ali ovi to nisu učinili. "Širak ističe svoje ubeđenje da je u vreme `Dejtona` sklopljen neki dogovor, ali ne poseduje formalne dokaze. "Već u martu, Karla del Ponte u tom smislu postavlja direktno pitanje Vesliju Klarku. Američki general, međutim, vraća loptu i "... optužuje Širaka da je sklopio pakt s Karadžićem i Mladićem da bi dobio, pred ceremoniju potpisivanja mirovnog sporazuma u Parizu, oslobođenje francuskih pilota, srpskih zarobljenika od avgusta 1995." Dodaje da je "francusko protivljenje takođe motivisano francuskim ekonomskim interesima u Srbiji i Rusiji. "
U međuvremenu, Karadžić je prekinuo svaki kontakt s Paulom Nelom. "To je bio njegov poslednji kontakt s nekim predstavnikom Tribunala."
"Svaka od velikih sila imala je svoju sopstvenu računicu, pored one zajedničke", iznosi Artmanova.
Istovremeno, piše da je "na osnovu serije prisluškivanih razgovora koji su izneseni u procesu Miloševiću krajem juna 2003. godine, Ratko Mladić zaista pokušao da pregovara da ne bude kažnjen u zamenu za oslobađanje pilota". Pariz demantuje.
Što se tiče Mladića, Artmanova ističe da "od njegovog odlaska iz Bosne u martu 1997. godine, Mladić živi u Srbiji, pod visokom zaštitom najviših vlasti u zemlji".

AZIL KRAJ TOPOLE
"PEDESETAK najodanijih čuvara otišli su s Mladićem u Srbiju. Smestili su se u kasarni u Topčideru, u srpskoj prestonici. Vojska iz Beograda obezbedila je logistiku, kretanja, nadgledanje. Ratko Mladić živi u svojoj beogradskoj vili, u ulici Blagoja Parovića broj 11-7A, u rezidencijalnom kvartu Banovog brda, gde je vojska podigla kuće za svoje visoke oficire".
Tokom NATO bombardovanja Mladić odlazi u unutrašnjost Srbije. "Boravio je prvo u odmaralištu `Stragari`, u blizini malog grada Topola, a onda se smestio u jednom vojnom odmaralištu, na Rajcu, u blizini Valjeva. Posle prestanka neprijateljstava, Ratko Mladić provodi vreme između Beograda i unutrašnjosti. "
Artmanova ističe i da se Mladić lečio u Beogradu.

(Nastaviće se)