NATO protiv hapšenja!

KADA se lečio, na proleće 2001. i tokom 2002. godine, u vojnoj bolnici u Beogradu, Mladić nije ulazio na ulaz u suterenu na nivou garaže, već je prošao kroz glavni ulaz." Mladić se, prema navodima u knjizi, pojavljivao i na venčanju svog sina Darka, a prisustvovao je i na svečanostima u vojnom krugu, u centru Beograda. "Posećuje restorane u svom kvartu, prisustvuje fudbalskim utakmicama. Beograđani ga često susreću."
Đinđić je, kaže, čak, Karli del Ponte, u poslednji čas, predlagao da Mladića izruči zajedno s Miloševićem, ali "snage NATO angažovane u Bosni, ne mogu da reaguju u Srbiji, čak i kad bi želele." U januaru 2002. godine u Njujorku, Đinđić je rekao Karli del Ponte: "Tražio sam od Amerikanaca da mi pomognu da lociram Mladića, ali oni kažu da ne znaju gde je".
Za to vreme, "u srcu Beograda, Mladić slavi odlazak u penziju, u restoranu Doma vojske, ispod Trga Republike, sa svojom suprugom i njegovim bivšim saradnicima". U jednom trenutku, "21. oktobra 2002. godine, večera u Miloševom konaku, u Košutnjaku, 500 metara od rezidencije švajcarskog ambasadora, gde Karla del Ponte razgovara s međunarodnim diplomatama o svojoj poseti Beogradu". Kada policija pokrene veliku istragu i seriju hapšenja posle atentata na Đinđića, Mladić se sklanja "na Bežanijsku kosu, na periferiji Beograda, na putu između centra grada i aerodroma, u kuću jednog penzionisanog generala". Na kraju, kupuje zemlju između Valjeva i Loznice, nedaleko od granice s Bosnom, "gde se jedno vreme bavi pčelarstvom".

Molbe za predaju
"DUGO je Zapad odbijao da prizna da Mladić boravi u Srbiji, potpuno nekažnjen. Čak iako su lako mogli da ga sretnu u Beogradu... Ali, svaki put kada bi Karla del Ponte želela da reaguje, tražili su čvrste dokaze."
Za to vreme, početkom 2001. godine, francuske službe su tvrdile da su locirale Karadžića, zahvaljujući GPS odašiljaču koje su postavile na vozilo jedne od njemu bliskih osoba. "Ali, akcija njegovog hapšenja je zaustavljena po naređenju Žaka Širaka, jer bi francuske trupe u suprotnom morale da pređu u sektor pod kontrolom Amerikanaca."
Američki general Dodson, koji je bio na čelu međunarodnih snaga u Bosni, objašnjava u julu 2001. godine Karli del Ponte: "Nismo zabrinuti da bismo imali gubitaka, jer su naši ljudi sada dobro uvežbani. Ali, Karadžić ima status heroja, postojala bi opasnost od velike političke krize, u slučaju njegovog hapšenja".
Artmanova ističe da Amerikanci nisu mogli da pronađu ništa bolje, nego da "mole Karadžića da se preda, preko serije pisama i susreta s njegovim najbližima", kao što je to bio slučaj s pismom upućenim Radovanovoj supruzi Ljiljani, koje je 14. decembra 2001. godine uputio Rišar Prosper. On je, kaže Artmanova, pokušao u januaru 2002. godine da ubedi i Karadžićevu majku Jovanku i brata Luku. Bezuspešno.

Francuz - ometa
U GODINI početka suđenja Miloševiću, 2002, organizovane su tri javne akcije hapšenja Karadžića. Prva je izvedena 28. februara u Čelebićima, ali Karadžić je već daleko, jer je na vreme obavešten. "Još jednom, visoki američki zvaničici optužuju jednog francuskog oficira da je omeo operaciju i na vreme upozorio Karadžića. Francuska vlada demantuje", piše Artmanova.
Tokom leta, dve operacije hapšenja su organizovane na Palama i u Foči. Karadžić ih nije sačekao. "Kao i Arburova, Del Ponteova sumnja u volju velikih sila". Zbog toga osniva sopstvenu jedinicu za potragu. Zato, u septembru 2001. traži povećanje budžeta za još četiri službenika za 2002. godinu. SAD, međutim, pozivaju na restrikciju budžeta. Jedinica je ipak formirana, ali nema pravo da hapsi, već samo da istražuje i locira.
Artmanova zaključuje, kada se radi o SAD, Britancima i Francuzima: "Sve troje dele isto odbijanje - da uhapse Karadžića." Pa, tako, "Radovan Karadžić 11. novembra 2003. godine može mirno da ode na Pale, na svoje porodično imanje, da, po starom srpskom običaju, zasadi jedno drvo. Te godine, odabrao je trešnju."
Pedi Ešdaun je, navodno, pokušao da ubedi u više navrata Karadžića da napusti Bosnu, ali bezuspešno. Karadžić je otišao, kaže Artmanova, ali samo nakratko, na samom početku 2004. godine, u društvu Dragana Kalinića, u Beograd, na hiruršku intervenciju.

Vreme - ističe
DANAS, 28. januara 2004, Karla del Ponte je obaveštena da je Karadžić pod policijskom prismotrom i da je njegovo hapšenje neminovno, možda već u toku dana. "Srbi su pozvali Francuze da obezbede njegov transfer do Haga. Ali, nailaze na veliko protivljenje Amerikanaca, koji intervenišu kod Srba da stopiraju akciju!"
Američka ambasada u Beogradu je, kasnije, piše Artmanova, to, naravno, demantovala, ističući da je "cela priča izmišljena, da je srpsku inicijativu lansirao jedan visoki zvaničnik pod uticajem alkohola!" Izvori Karle del Ponte, 20. februara 2004. godine, otkrivaju tragove Karadžića u Bosni. Znaju tačno gde se krije, ali, "nekoliko časova kasnije, jedan helikopter nadleće zonu, da bi upozorio Karadžića..."
Kada u aprilu 2005. godine, Del Ponteova naređuje praćenje Karadžićeve kuće, agent CIA traži od Srba da ovo nadgledanje obustave... Karadžić, između ostalog, jedno vreme odlazi i u Grčku, u region Svete gore... Svaki put, priča je ista: Karla želi Karadžića i Mladića, velike sile joj onemogućavaju da do njih dođe. Artmanova citira Pedija Ešdauna, koji je 1. februara 2005. godine u Sarajevu izjavio:
"Brojni primeri ilustruju nedostatak volje međunarodne zajednice, snaga NATO i EU. Otkako su Karadžić i Mladić u begu, dostavili smo mnogo informacija NATO-u. Uzalud. Imamo sve više razloga da verujemo da je s Karadžićem postignut nekakav sporazum. Ne možemo tek tako da verujemo u nesposobnost velikih svetskih sila..."
Vreme zatvaranja Tribunala se bliži. Karla del Ponte je tražila produžetak, jer smatra da, dok Karadžić i Mladić ne budu u Hagu, posao neće biti završen. Amerikanci su je, međutim, upozorili da novca nema i da vremenskog prekoračenja neće biti.     


SVAĐA OKO BOSNE
VELIKE sile nikada nisu odgovorile na zahtev suda da se osnuje "grupacija međunarodne sudske policije" zbog čega je, kako kaže Artmanova, Tribunalu ostalo da zavisi od dobre volje država kada je reč o hapšenju, i saradnji, u opštem smislu.
Artmanova navodi i druge primere "sabotiranja": Munira Alibabića, "bosanskog Simona Vizentala", Pedi Ešdaun je smenio baš u trenutku kada je Tribunal počeo da snabdeva ozbiljnim podacima. U svemu su prisutne i igre među velikima: "Britanci nikada neće dozvoliti Francuzima da preuzmu obaveštajni primat u Bosni". Rezultat: "Saveznici, Francuzi, Britanci i Amerikanci, stavljaju jedni drugima klipove u točkove, odbijaju da sarađuju, a ponekad i da komuniciraju."

Knjiga „Mir i kazna“ izlazi 20. oktobra u izdanju „Kluba plus“ i „Filipa Višnjića“. Knjiga po pretplatnoj ceni od 800 dinara može se naručiti na tel. 011/344 1074 ili imejl fvis@verat.net