Pismo Ruzveltu

Piše: Milan ŽDRALE
ATOMSKI eho iz Nemačke stigao je preko Atlantika i zapljusnuo najbogatiju zemlju na svetu - SAD. Tada su se oglasili emigranti, naučnici koji su pobegli ispred Hitlera i Musolinija. Na čelu "boraca" koji su tražili da se uranijum iskoristi za dobijanje novog oružja, u Americi, je Leo Silard. On je, ni časa ne časeći, oko sebe okupio nekoliko uglednih fizičara - Telera, Vignera, Vajskofa... ali, to je samo početak, Silard će "zagristi" svom snagom i u ekipu boraca za novo oružje "vrbovaće" i Alberta Ajnštajna, najvećeg naučnika toga vremena. Tih dana slavni naučnik se spremao da ode na odmor na Long Ajland, malo ostrvo koje se nalazi u blizini Njujorka.
Za svoj prvi izlet u Long Ajland odabrali su nedelju, 22. jula 1939. Silard, Vigner i Teler tada nisu ni slutili da će to biti njihov istorijski put. Bio je vreo letnji dan kada je odabrana trojka stigla do letovališta Pekonik. Dok su se automobilom, koji je trajektom prevezen do ostrva, primicali centru letovališta, Silard je razmišljao kako da nađu Ajnštajna. Trojka neobičnih "turista" lutala je ulicama, ali niko nije znao da im kaže gde se nalazi kuća dr Murea koju je za odmor bio iznajmio Albert Ajnštajn. Kada im je sve to dosadilo, Teler je predložio da se vrate svojim kućama. Ali Vigner reče da bi bilo dobro da promene taktiku, da jednostavno upitaju prvog prolaznika koga sretnu: "Gde ovde stanuje Ajnštajn"?
- Znaš li gde ovde stanuje Ajnštajn? - upita prolaznika Silard.
- Znam, odgovori mladić i odvede ih kod slavnog naučnika.
Ubrzo se nađoše pred kućom dr Murea, pozvoniše na vrata, pred njima se u kratkim pantalonama pojavi Albert Ajnštajn. Ljubazno ih pozva da uđu u njegovu radnu prostoriju. Leo Silard ispriča slavnom kolegi o nameri njihove posete. Upoznali su ga sa svojim planovima i predložili da se napiše pismo predsedniku Ruzveltu. Ajnštajn je, na njihovo zadovoljstvo prihvatio tu ideju i dogovorili su se da ga uskoro posete na istom mestu.
Novi izlet na Long Ajland usledio je 2. avgusta 1939. godine. Sada je Silardov lični šofer bio mladi Teler, dok se Vigner tih dana odmarao na obalama Kalifornije. Tada im nije bilo teško da nađu uvaženog kolegu koji je bio toliko "zagrejan" za tu ideju, čak više i od samog Silarda. Iako se u vikendici dr Murea odvijalo sve na uobičajen način, uz kafu i hladnu limunadu, ostalo je "nepoznato" da li je Ajnštajn napisao to sudbonosno pismo Ruzveltu ili ga je samo potpisao.
U pismu je Ajnštajn upoznao predsednika Ruzvelta sa važnošću eksperimenata koji se vrše u Evropi i mogućnosti da će uranijum postati izvor velike energije koja bi se mogla upotrebiti u ratne svrhe. Da će se napraviti novo oružje koje će koristiti uranijum kao eksploziv i samo jedna takva bomba bi mogla da razori ceo grad. Ajnštajn ističe da će Nemci na tome raditi i da bi bilo dobro da Amerika krene ozbiljno u projekat izrade novog oružja.
Kada je Ajnštajn napisao pismo Ruzveltu, pred Silardom se pojavio drugi veliki zadatak, čak teži od prvog. Kako uručiti predsedniku pismo? Opet je Silard došao na sjanu ideju: setio se poznatog bankara i naučnika Aleksandra Zaksa koji je bio lični prijatelj američkog predsednika, pa je do njega mogao doći za relativno kratko vreme. Kada je Silard preko telefona pozvao Zaksa i saopštio mu šta želi, bankar je bio oduševljen i odmah prihvatio da obavi taj istorijski zadatak.
Taj srećni trenutak za Zaksa bio je 11. oktobar 1939. godine. Da bi ostavio na predsednika što bolji utisak Silard je uz pismo pripremio i dodatni memorandum. Zaks je Ruzveltu pročitao pismo i memorandum, ali on nije bio impresioniran, verovatno zato što nikome u tom trenutku, pa čak ni Ajnštajnu, nije bilo jasno kako će izgledati to novo oružje i kakvi će mu biti krajnji dometi, odnosno učinci. Ali, da stvar ne bi propala, Zaks je uspeo da na rastanku podstakne predsednika da ga pozove sledećeg jutra na doručak. Tako je ponedeljak, 11. oktobra 1939. za Zaksa bio veliko iskušenje.
Aleksandar Zaks se prihvatio teškog zadatka, najtežeg u životu, o čemu je kasnije pričao:
- Bila je to moja najteža noć u životu, prava večnost! Toliko sam bio impresioniran važnošću zadatka i toliko mi je bilo stalo da ubedim predsednika da prihvati ideju izrade atomske bombe, da mi se u pojedinim trenucima činilo da se nalazim na nekom drugom svetu. Stanovao sam u hotelu "Šarlton", došao sam u svoju sobu i razmišljao šta da ujutro kažem predsedniku da bih ga impresionirao.
Nisam imao nikakvih dobrih ideja. Pokušavao sam da zaspim da bih se malo odmorio, ali te noći oka nisam sklopio! U blizini hotela bio je jedan parkić. Nekoliko puta sam tokom noći prolazio pored zbunjenog portira. U parku sam sedeo na klupi i razmišljao šta da kažem predsedniku da bih ga pridobio za ovu skoro izgubljenu ideju. Kada je počelo da sviće, javila mi se spasonosna ideja. Otišao sam u kupatilo, istuširao se, spremio se i ubrzo sam stigao u Belu kuću. Zatekao sam predsednika Ruzvelta samog, u kolicima, za stolom za doručak. Zagonetno me je upitao:
- Kakvu mi ideju sada donosite i koliko će trebati vremena da mi objasnite?
- Neće mi trebati mnogo vremena. Želim da vam ispričam jednu anegdotu:
- Bilo je to u prošlom veku, u vreme Napoleonovih ratova. Jedan mladić po imenu Fulton, daroviti pronalazač obratio se francuskom caru i predložio mu da za njega izradi flotu brodova. S tom flotom Napoleon bi bez brige dospeo do Engleske i po lošem vremenu.
Brodovi bez jedra?
To je velikom vojskovođi izgledalo neverovatno, tako da nije prihvatio Fultonovu ideju. Bila je to njegova velika greška! Po mišljenju engleskih istoričara, bio je to primer kako je Engleska spasena zbog protivnikove loše procene - komentarisao je s puno emocija Zaks i nastavio:
- Da je Napoleon tada imao više mašte i da je bolje procenjivao, istorija 19. veka imala bi sasvim drugi tok!
Kada je Zaks završio svoju besedu, predsednik je nekoliko trenutaka ćutao, a zatim zapisao nešto na komadiću papira koji je dao mladiću koji j posluživao.
Mladić se ubrzo vratio sa bocom starog francuskog konjaka iz Napoleonovog vremena koja je više od jednog veka bila u posedu porodice Ruzvelt. Mudri Ruzvelt je posle nekoliko minuta ćutanja rekao da se natoče čaše. Podigao je svoju čašu i nazdravio Zaksu a zatim izgovorio one istorijske reči:
- Pa to ovde znači - moramo toga da se prihvatimo!
Tako je i zvanično krenuo američki atomski program...
(Nastaviće se)