Novi hladni rat

U VREME kada su Amerikanci pripremali eksploziju prve atomske bombe u Alamogordu, vršene su i pripreme za Konferenciju u Potsdamu kod Berlina. Tu je od 17. jula do 2. avgusta održan sastanak trojice velikih oko usaglašavanja nekih važnih detalja oko sfere uticaja. U Teheranu i na Jalti svet su delili Ruzvelt, Staljin i Čerčil; ovde se dogodila promena, u odabranoj "trojki" više nije bilo Ruzvelta (umro je u proleće te godine), zamenio ga je Harold Truman. Ohrabren novom bombom, on u jednom trenutku diskretno pozva Staljina i u "četiri oka" mu saopšti o eksploziji u Alamogordu.

Staljin je vešto odglumio čoveka koji ne pokazuje naročitu radoznalost za to kako bi umanjio značaj Trumanove "tajne". On je o američkoj bombi znao pre samog Trumana.

Sovjeti su tokom celog rata imali informacije o atomskom programu na kome rade Amerikanci. Jedan od ljudi koji su ih detaljno o tome obavestili bio je Klaus Fuks. Rođen je u Nemačkoj 1910. godine u svešteničkoj porodici, ali njega nije interesovala teologija. Umesto Biblije, zanimale su ga atomska fizika i nuklearna zračenja. Otac je želeo da mu sin studira teologiju, ali se on opredelio za fiziku i matematiku u Lajpcigu. Profesori su mu predskazali blistavu karijeru, ali u to vreme u Nemačkoj je sve krenulo naopako. Mnogi naučnici i talenti su zaustavljeni u svom radu i beže iz Nemačke. Klausovi pogledi na svet su levičarski, on pristupa komunistima i izlaže se velikoj opasnosti, jer je hajka na "crvene" počela već 1933. godine. Klaus Fuks tada ima samo 23 godine, intuicijom oseća opasnost i beži u Englesku.

STUDIJE nastavlja na Univerzitetu u Bristolu, a 1937. godine brani doktorsku disertaciju iz teorijske fizike. Impresionirao je svojim briljantnim radovima, i na poziv profesora Rudolfa Pajarelsa postaje član odabranog naučnog tima u okviru engleskog atomskog programa. Godine 1942. dobio je englesko državljanstvo i ostao na Ostrvu. Englezi su tesno sarađivali sa Amerikancima na izradi atomske bombe, njihovi najbolji naučnici su boravili u Americi i pomagali na realizaciji tog projekta. Grupa profesora Pejrlsa je od 1943. godine u Los Alamosu, u centru svih atomskih zbivanja. Tamo je i mladi Klaus Fuks. Upućen je u sve što se tamo događa. Radeći u Los Alamosu ne zaboravlja da učini nešto i za Ruse. Posle tri atomske eksplozije - u Alamogordu, Hirošimi i Nagasakiju, Klaus Fuks pribavlja pozamašan teorijski materijal u kome je detaljno opisan proces dobijanja fisionog uranijuma i plutonijuma i izrada atomske bombe. U jesen 1945. godine materijal predaje Rusima.

Po završetku rata, u leto 1946. godine odlazi zauvek u Los Alamos, vraća se u Englesku da radi u novoformiranom atomskom centru u Harvelu i postaje rukovodilac odeljenja za teorijsku fiziku. Bio je jedan od najcenjenijih saradnika profesora Džona Kokforta, direktora u Harvelu i dobitnika Nobelove nagrade za fiziku 1951. godine.

Kada su Sovjeti izvršili eksploziju svoje prve atomske bombe (1946), Kaus Fuks iznosi engleskim vlastima sve detalje onoga što je proteklih sedam godina prenosio ruskim naučnicima. Zaista neverovatno! Nikome tada nije jasno zašto je to učinio, zašto je odao samog sebe. Kratko mu je suđeno, dobio je 14 godina, devet je odrobijao, da bi potom otišao u DR Nemačku, gde je postao zamenik direktora Nuklearnog instituta u Rozendorfu.

Amerikanci su bacili atomske bombe na Japan ne zbog Japana koji je već bio "mrtav". Razlog tom bombardovanju bio je u činjenici da je trebalo impresionirati Sovjetski Savez (Japan je bio dobra meta koja se mogla opravdati). Odmah po objavljivanju vesti o bombardovanju Hirošime, u Moskvi se okupila cela sovjetska politička i naučna elita. U 21 čas u kabinetu akademika Igora Vasiljeviča Kurčatova je veoma živo. Kada je radio objavio saopštenje o bombardovanju Hirošime, akademik Kurčatov se obratio kolegama: "Uveren sam, drugovi, da Amerikanci pokazuju atomsku snagu baš nama, a ne Japancima koji su pred predajom. Velika opasnost je tu, predstoji nam težak zadatak. Savetovanje sovjetskih naučnika se nastavlja do duboko u noć..."

23.30 Kremlj! Kabinet predsednika Saveta narodnih komesara Josifa Staljina. Na okupu su članovi Politbiroa. Staljin se upoznaje sa saopštenjem iz Vašingtona, lagano zatvara crvenu fasciklu, podiže pogled kojim pređe preko svih saradnika i zaustavlja se na licu Lavrentija Pavloviča, potom još jednom prodornim očima odmeri prisutne kojima se obrati rečima:

- Truman nije Ruzvelt! Novi gazda Bele kuće može da nas bombarduje i dezinformacijama, ali mi mu nećemo pružiti to zadovoljstvo.

Zatim ponovo pogleda u Beriju i nastavi:

- Možemo li mi poslati tamo, na lice mesta, našeg stručnjaka, koji će detaljno proceniti situaciju?

- Zadatak će biti uspešno izvršen, druže Staljine! - odgovori Lavrentije Pavlovič.

Sedmi avgust 5.30 Kremlj! U Staljinovom kabinetu, pored zida, sede članovi Politbiroa CK. Vrhovni im se obraća rečima:

- Sada kada je postojanje atomske bombe izvesno, moramo učiniti sve da i mi napravimo to oružje, da uspostavimo ravnotežu sa Amerikancima. Bilo bi neodgovorno da sedimo i čekamo da Truman nekažnjeno spusti atomsku bombu na naše sede glave.

Vođa je osetio snagu atomske bombe i njenu poruku. Još jednom se okreće prema Beriji:

- U našem je interesu da prenesemo opšte rukovođenje poslovima u toj oblasti na Lavrentija Pavloviča. Preciznije, ne rukovođenje, već personalnu odgovornost.

Prisutni klimanjem glave odobriše vođinu zapovest, a Berija shvatajući delikatnost zadatka, preblede i nastavi da uz pojačanu koncentraciju sluša Staljinove reči.

Kod Staljina nije bilo milosti, ni šale, svaka njegova odluka predstavljala je bespogovornu zapovest. To zna Berija, znaju svi članovi Politbiroa, znaju svi sovjetski naučnici i vojnici. Leta 1945. godine, kada Sovjetski Savez više nije ratovao, za ovu veliku zemlju koja je u tom ratu izgubila svoje najveće ljudske potencijale novi rat tek počinje. Rat u kome se neće ginuti na bojnom polju ispred Staljingrada, Lenjingrada i Moskve, ali taj hladni rat će biti mnogo duži, možda i teži od onog koji je upravo završen. Od tog 6. avgusta 1945. godine u Kremlju je stalno napeto. Vođa je podelio zadatke, treba ih završiti.
(Nastaviće se)