Brige more Beriju

Piše: Milan Ždrale

ISTOG dana kada je Staljin odredio Beriju za političkog rukovodioca i glavnog odgovornog u sovjetskom programu izrade atomske bombe, u kabinetu akademika Igora Vasiljeviča nastavljeno je savetovanje.

Dvanaest je časova! Akademik Igor Vasiljevič Kurčatov, snažan čovek, duhom, ali i stasit, visoko čelo odaje pravog naučnika, blage oči, prijatan pogled. Da li je njemu suđeno da bude sovjetski Robert Openhajmer(?) U njegov kabinet dolaze, jedan za drugim, ugledni naučnici - Lav Arcimovič, Leonid Njemenov, Sergej Vavilov. Kurčatov ne može da sakrije svoju zabrinutost, pogledom odmeri kolege i lagano progovori:

- Da, braćo moja, čini se da je vreme za diskusiju i otrežnjenje kod nas prošlo. Sada smo u delikatnom položaju; naši prijatelji imaju novo oružje, imaju moć koja će ih vrlo brzo okrenuti protiv nas. Pred nama je težak zadatak, moraćemo da zasučemo rukave.

Pre nego što Kurčatov izgovori te reči, zazvoni telefon na njegovom stolu. Javi se Boris Vanjikov, narodni komesar za naoružanje:

- Slušaj, Igore Vasiljeviču, javljam ti da su Beriju odredili kao lično odgovornog za naš program izrade atomske bombe. Predstoje nam godine teškog rata i velikih iskušenja.

Igor Vasiljevič oseti neku struju i lice mu pobledi. Trenutak kasnije prisutnima se obrati Jakov Terlecki, profesor Moskovskog državnog univerziteta:

- Izbor Lavrentija Pavloviča budi nam nadu da će Centralni komitet uvesti red u našu nauku i postaviti na najodgovornija mesta najtalentovanije i otadžbini najodanije naučnike...

U kasnim noćnim časovima 11. avgusta u kabinetu Igora Vasiljevića Kurčatova zvoni telefon. Sa druge strane žice dopire glas Lavrentija Pavloviča Berije:

- Imaćete od nas svu pomoć, neograničenu podršku za pravljenje tog novog oružja. Koliko će biti potrebno vremena da se napravi atomska bomba?

- Pet godina! - odgovori Kurčatov.

Berija spusti slušalicu, nikakvo dodatno objašnjenje u tom trenutku nije mu potrebno. Te dve neobične reči odjekuju u njegovoj glavi: "Pet godina, pet godina...!" Da li je to večnost koja će mu doneti mnogo novih sedih ili će mu baš toliko skratiti život? Briga je velika, borba s vremenom i Amerikancima koji krupnim koracima grabe kroz čudesno polje atoma. Valja ih sustizati.

SOVJETSKI "izvor" iz Los Alamosa poslao je šifrovanu poruku u Moskvu (verovatno je to bio Klaus Fuks). Na Staljinovom stolu u Kremlju, ona stoji već dešifrovana: snaga eksplozije u Hirošimi 20 kilotona, visina eksplozije 580 metara. U Nagasakiju je bomba bila nešto jača - 21 kiloton. Visina eksplozije 500 metara, oštećenje građevina do 92 odsto, u oba centra eksplozije izgorelo sve u prečniku od pet kilometara... Vođa je brzo razumeo te brojke. Jasno mu je da sa Amerikancima nema šale, da sada treba u novi "rat" ništa lakši od onoga sa Nemcima. U hladnom ratu neće biti kanonade kaćuša, linija fronta, bombardovanja, ali će biti velikih žrtava i odricanja sovjetskog naroda. Na Staljinovom licu ocrtava se umor, pritisle su ga nove brige, ali on je na to navikao, brige su njegov stalni pratilac otkada je preuzeo kormilo velike sovjetske države. Sada pokušava da bude malo i duhovit, ali ozbiljnost situacije to ne dozvoljava. On često voli da se obrati Beriji:

- Da, Lavrentije, došli smo u nezgodnu situaciju zbog te atomske bombe? Imaš li nešto protiv da te jednom "naši najbolji prijatelji Jenkiji" ispeku na atomskoj vatri...

Lavrentije Pavlovič ćuti i blagim pogledom prelazi preko svedoka pomalo šaljive scene - Molotova, Maljinkova, Kaganoviča...

Staljin potpisuje vladinu tajnu naredbu kojom se na čelo "Specijalnog komiteta broj 2" postavlja Lavrentije Pavlovič Berija. O stručnom delu programa brinuće se Naučno-tehnički savet pod predsedništvom Borisa Vanjikova, narodnog komesara za naoružanje. Za njegovog zamenika određen je akademik Igor Vasiljevič Kurčatov.

Od tog trenutka problem broj jedan u Sovjetskom savezu je - izrada atomske bombe, a svi izvori zemlje koja je pretrpela ogromne žrtve u ratu, biće posvećeni tom projektu! Za Sovjetski Savez to je "biti ili ne biti", što potvrđuju i reči Lavrentija Pavloviča Berije upućene 2. septembra Kurčatovu, kada je u svom kabinetu u Kremlju sa njim završio razgovor:

- Dakle, dogovorili smo se - pet godina za pravljenje bombe i ni minut više!

Staljinova naredba postala je zavet za celu zemlju. Uranijum će od tada predstavljati "božanski materijal" za hiljade sovjetskih naučnika, eksperimenti će se odvijati od Moskve do Vladivostoka: bomba će biti završena znatno pre predviđenog roka. Atomska traka dobiće svoji novi dramatični zaplet...

ATOMI U "PODVOŽNjAKU"

U SOVJETSKOM Savezu je znatno pre ove Staljinove zapovesti o izradi atomske bombe, počelo da se radi sa uranijumom. To potvrđuju mnogobrojni podaci. Tako, na primer, Sovjetska akademija nauka objavljuje u aprilu 1940. godine u svom mesečnom saopštenju da je formirana komisija za probleme sa uranijumom. Njihovi najbolji naučnici okupili su se u Uranijum udruženju, a među njima bio je i Florov, koji je 1940. godine, u jednom "podvožnjaku", otkrio spontatno cepanje atoma uranijuma. Da je tamo nuklearna fizika bila u usponu potvrđuju i drugi primeri. Brodski je 1939. godine objavio rad o odvajanju izotopa uranijuma, a Kurčatov je gotovo istovremeno kao i Friš, teorijski objasnio nuklearnu fisiju.
(Nastaviće se)