Srećna nova 1957.

NOVONASTALA realnost koja potvrđuje da i Rusi imaju atomsku bombu donekle je izmenila američku vojnu strategiju koja je sada ispitivala mogućnost primene nuklearnog oružja kao instrumenta praktične politike u slučaju preventivnog napada na Sovjetski Savez. U američkim vojnim planovima bilo je naglašeno da je Sovjetski Savez glavni neprijatelj i da će u novom ratu Sovjeti nastojati zaposesti Bliski istok i njegova naftna bogatstva i narušiti vitalne komunikacije saveznika.
Američka ratna doktrina se menjala, a glavna strategija bila je usmerena prema zaustavljanju i uništenju neprijatelja koga su na Zapadu označili kao - Sovjetski Savez. Kada je SSSR krajem 1949. godine raspolagao atomskom bombom, Amerikanci su napravili novi ratni plan - "Dropšot", prema kome je sukob sa Sovjetima neizbežan, a da se američke vojne snage, podržane saveznicima, moraju dugotrajno pripremati za budući rat u kome će ostvariti pobedu. Naglasak je stavljen na jačanju nuklearnih potencijala, te da se i ubuduće osigura američka prednost u arsenalu atomskog oružja. Plan je predviđao da se odnos 10:1 u korist Amerike održi. Planom "Dropšot" označen je, čak, i dan napada na Sovjetski Savez i njegove saveznike. Početak ratnog sukoba trebalo je da bude 1. januara 1957. godine i do tada je trebalo izvršiti mnoge pripreme.
U TOM sedmogodišnjem periodu priprema za nuklearni rat dogodiće se mnogo toga značajnog, a na sreću do rata neće doći. Iako je taj rat trebalo da se dogodi pre 50 godina, već tada su dve nuklearne zemlje, SAD i Sovjetski Savez, bile toliko moćne da bi se taj sukob pretvorio u svetsku katastrofu. To je, verovatno, bio glavni razlog što do rata nije došlo. On bi, u svakom slučaju, bio besmislen i u njemu bi jednako krvarila i Amerika, koja se osećala superiorno. Realnost je bila sasvim drugačija, jer je Sovjetski Savez već bio dobro razvio svoje raketne sisteme kojima je mogao protivniku zadati smrtni udarac. Vođeni tim saznanjem Amerikanci su odustali od besmislenih planova.
Moglo bi se reći da je između političke i vojne komponente Vašingtona vladala konfuzija. Suviše je precenjivana moć, a potcenjivan protivnik. Verovali su da će im nova superbomba (hidrogenska bomba) doneti nedostižnu prednost, ali su se i tu prevarili, jer su godinu dana posle njih Sovjeti imali isto to oružje. Nuklearna i termonuklearna bomba predstavljale su velike novine i u toj novonastaloj situaciji nisu se najbolje snalazili ni Truman, ni Staljin. Dok je prvi (pogrešno) smatrao da je tim novim oružjem postao apsolutni gospodar sveta, drugi je živeo u svojoj strategiji, koju je postavio krajem 1942. godine kada je Crvena armija krenula u veliku ofanzivu na Istočnom frontu.
I pored velike moći SAD nisu bile u stanju da povežu političke i vojnostrategijske zahteve. Da bi ostvarili velike političke ciljeve, Amerikancima su bile potrebne velike vojne snage. Demobilisana američka armija (kopnene i vazduhoplovne snage, te mornarica) po svojoj brojnosti bila je daleko iza sovjetske. Superbombarderi B-92 postali su prespori za prenošenje atomskog oružja, dok je, s druge strane, Sovjetski Savez ubrzano radio na protivvazdušnoj odbrani i stvaranju brzih lovačkih aviona. To je, naravno, otežavalo američko delovanje. U to vreme, američke vazdušne baze nalazile su se jedino na teritoriji Velike Britanije, pa je prenošenje atomskog oružja bilo moguće ostvariti samo sa tog prostora. Prva linija sovjetske odbrane nalazila se u istočnoj Evropi.
Američki vojni i civilni planeri izradili su dokument pod radnim naslovom NSC-68. Taj dokument američke spoljne politike naznačio je da je Sovjetski Savez glavni američki protivnik i da sa njim ne može biti nikakvog sporazumevanja. Bilo je, takođe, jasno da Amerika želi da svoj autoritet nametne celom svetu. Naravno, obe ove naznake bile su pogrešne.
Autori pomenutog dokumenta analizirali su mogućnosti američkog ponašanja i predvideli moguće akcije. Tako je treća varijanta akcije predviđala preventivni rat protiv SSSR. Prethodno je Sovjetima trebalo postaviti ultimatum koji oni ne bi prihvatili, pa bi se tako našao formalni povod za preventivni rat.
Ovo je zahtevalo iznenadni atomski udar. Amerikanci su shvatili da bi i u slučaju značajnog razaranja na širem prostoru Sovjetskog Saveza, Crvena armija vrlo brzo prodrla u zapadnu Evropu, te su ideju o preventivnom ratu napustili kao nedelotvornu i teško ostvarivu.
Američki predsednik Truman u aprilu 1950. odlučio je da prihvati četvrtu varijantu iz dokumenta NSC-68, koja je predviđala stalno jačanje vojnih snaga koje bi postale glavno sredstvo zastrašivanja. Politika zastrašivanja pratiće svet tokom celog hladnog rata i danas. Sećajući se tih dana i događaja, Trumanov savetnik Čarls Morfi je mnogo godina kasnije pisao: "Kada sam pročitao taj dokument, toliko sam se uplašio da sutradan nisam došao na posao!" Američka vojna strategija zahtevala je velika sredstva koja je trebalo izdvojiti. Za veliko izdvajanje novca iz budžeta valjalo je naći opravdanje pred američkom javnošću.
TADA je (1950) izbio rat u Koreji. Amerikanci su ubrzano krenuli u naoružavanje, jačanje svojih kopnenih, pomorskih i vazduhoplovnih snaga. Ubrzo je njihova avijacija narasla na 1.400 bombardera B-47, koji su bili sposobni da nose atomsko oružje stacionirano u bazama u Evropi i Severnoj Africi. Već sledeće godine okrenut je američki raketni program čime će trka u naoružanju dobiti novi dramatičan zaplet. Korejski rat došao je Amerikancima kao "kec na jedanaest" kada se stvorila atmosfera u zemlji za velika ulaganja u razvoj oružja i tehnike. Američki visoki vojni funkcioneri su kasnije isticali da ne bi bilo takvih ostvarenja na području naoružanja da Rusi nisu napravili takvu grešku kao što je bio napad na Južnu Koreju.
U jeku korejskog rata, u Americi su (1952) održani predsednički izbori. Novi gazda Bele kuće bio je general Dvajt Ajzenhauer, istaknuti vojnik u Drugom svetskom ratu, komandant savezničkih snaga koje su se 1944. godine iskrcale u Normandiji.
Ajzenhauer je zatekao šest strategija, po dve u svakom rodu vojske, što je odnosilo dodatna velika sredstva. Politički okvir nove politike dobiće naziv "Oslobođenje", a Ajzenhauer je već u svom prvom govoru pozvao na uništenje sovjetskih snaga u Evropi i na ujedinjenje Koreje.
(Nastaviće se)