Mlak istočni vetar

MAO je verovao da se društvo uvek nalazi između haosa i stabilnosti. Haos rađa promene, stabilnost je statična kategorija. Mao je zato bio pristalica haosa i velikog nereda. Podsećao je na iskustva iz perioda ratujućih carstava, od pre dve i po hiljade godina. Vreme mira, tvrdio je, nije dobro za razvoj. On se nije libio da Kinu gurne u haos. Želeo je možda samo najbolje za Kinu, a činio sve najgore.
„Tri crvene zastave“ zaista su Kini donele ekonomski i političi haos, iako se čak ni to ne može porediti sa kasnijim haosom u Kulturnoj revoluciji.
Privreda je stagnirala, a Kineza je iz godine u godinu bilo sve više. Od 1959. do 1961. godine broj stanovnika u Kini povećan je za oko 22 miliona, a proizvodnja žitarica pala je za više od 20 miliona tona. A ipak, levičarskim parolama inicirano je otvaranje novih besplatnih menzi, ovog puta i u gradovima, a svaka sumnja ili kritička primedba tumačena je kao pojava klasne borbe koja se, prema Maovim rečima, zaoštrava u socijalizmu i traje tokom njegovog čitavog perioda.
Situaciju u Kini otežalo je i naglo pogoršanje odnosa sa Sovjetskim Savezom. I do toga, naravno, nije došlo preko noći. Hruščov je bio vrlo oštar kritičar politike velikog skoka napred, što su Kinezi protumačili kao mešanje u njihove unutrašnje stvari. Ali, ni Mao nije ostajao dužan: kineska štampa je sve češće dovodila SSSR u vezu sa revizionizmom, to jest izdajom socijalizma. U stvari, Jugoslavija i Savez komunista Jugoslavije bili su glavna meta kineske propagande, ali se iza toga ciljalo i na Sovjetski Savez i KPSS. Napad na „svetski revizionizam“ bio je potreban Mao Cedungu i da bi se obračunao sa domaćim „revizionistima“. On nikada i ni po koju cenu neće dozvoliti izdaju socijalizma u svojoj zemlji. Bez socijalizma nema Kine - tvrdio je Mao.
Ali, iza ideološke polemike o tome „čiji je socijalizam bolji“ vodile su se, pre svega, žilave bitke na državnom planu.
Sovjeti su 1959. godine raskinuli sporazum o novoj tehnologiji za odbranu, a zatim su sledeće godine povukli 1.400 svojih eksperata koji su radili u Kini. Zajedno s njima otišli su i planovi za izgradnju i opremu 257 velikih projekata. Kinezi su ponovo ostavljeni na cedilu.
Od ostvarenja Maove parole da će „istočni vetar nadvladati zapadni vetar“ nije ostalo ništa. Kina neće dobiti atomsko naoružanje, ekonomska pomoć joj je uskraćena, njena ambicija da postane snažna pomorska sila iskorišćena za pokušaj nametanja sovjetske dominacije. Sve to potvrđuje da je kinesko-sovjetski spor u suštini ipak bio, pre svega ostalog, međudržavni sukob.
Naravno, razlike su zaista postojale i na planu ideologije. One su došle do izražaja na savetovanjima svetskih komunističkih partija, prvo u Moskvi 1957, zatim u Bukureštu 1960. godine. Tada je polemika između KPSS i KP Kine još imala indirektni karakter i često je bila prikrivena Ezopovim rečnikom. Otvorena polemika izbila je povodom petogodišnjice konferencije u Moskvi i tada su dve partije javno razmenile desetine optužujućih pisama.
Komunistička partija Kine navela je u pismu 1963. godine čak 25 tačaka u kojima se ne slaže sa KPSS. To su bila aktuelna pitanja, od generalne linije, koju treba de definišu komunističke partije, problema rata i mira, načina prelaska iz kapitalizma u socijalizam, do problema odnosa sa zapadnim svetom.
Kinezi su zastupali radikalne stavove, za zbijanje redova komunističkih partija i socijalističkih država, za neizbežnost rata u svetu, prepuštajući dobrovoljno vođstvo u „socijalističkom taboru“, možda ipak samo na rečima, Sovjetskom Savezu. Mao je u stvari gurao Sovjetski Savez da prihvati njegove stavove i da predvodi socijalistički lager u njihovoj realizaciji. Ali, ni Hruščov nije bio naivan, ignorisao je Maove predloge.

LEVIČARSTVO Mao Cedunga na unutrašnjem planu dobilo je svoj odraz i na spoljnopolitičkom, što se poput bumeranga vraćalo Kinezima i još više im otežavalo situaciju.
Mao je bio svestan da ne može da istraje na oba fronta. Ekonomska situacija u zemlji bila je do te mere haotična i zabrinjavajuća da je morao da popusti.
Kormilo sređivanja stanja u privredi prepustio je Liu Šaoćiju, Deng Hsijaopingu, Ćen Junu, Peng Ćenu, Bo Jibou i drugim umerenijim političarima. Oni su početkom šezdesetih godina odustali od „velikih skokova“ i prednost dali realnim planovima, dozvoljavajući nešto slobodnije delovanje zakona vrednosti.
Seljacima su vraćene okućnice i imovina koju su svojevremeno uneli u narodne komune. Ukinute su društvene menze sa besplatnim obrocima. Smanjena je stopa akumulacije, a ukinut je i veliki broj radnih mesta u državnim preduzećima. Kina je bila na dobrom putu da se ekonomski oporavi i politički stabilizuje.
Sve je to ugrožavalo položaj Mao Cedunga i povećavalo njegovu izolovanost. On je sve to pratio iz drugog plana, pošto su glavnu reč imali umereni partijski kadrovi zaslužni za ekonomsku stabilizaciju. Zato je Mao više puta upozoravao: „Nikada ne zaboravite na klasnu borbu“. Klasna borba je bila njegov način da povrati uticaj.
Posebno je opasna bila Maova direktiva da se sruše „oni ljudi unutar partije koji su krenuli kapitalističkim putem“. Isprva, niko nije znao ko su ti protivnici. Mao je razrešio dileme.
(Nastaviće se)