Cena mira u Bosni

OPET NEMA SLOGE

PREDSEDNIK SR Jugoslavije Zoran Lilić uspeo je da uzbudi duhove svojom izjavom da "milioni građana Jugoslavije ne mogu biti taoci nijednog lidera, ni sa područja SRJ, ni Republike Srpske, ni Republike Srpske Krajine".
Odgovorio je Radovan Karadžić u "Javnosti": "Mi ne verujemo da je predsednik Lilić mislio na nas kad je govorio o sabotaži pregovora. A što se tiče distanciranja Jugoslavije od ovog problema, mi smo se za takvo nešto uvek zalagali. Ne želimo da iko bude naš talac, ali isto tako nećemo prihvatiti sudbinu Miće Ljubibratića, vođe hercegovačkog ustanka, kao ni ishod kakav je bio na Berlinskom kongresu.
Dakle, ne prihvatamo nikakav protektorat nad nama. Stvorili smo vlastitu državu, a naš cilj je da se ujedinimo sa Srbijom u jedinstvenu državu. Ukoliko to ne može, onda sa Jugoslavijom kao federalnom, a ako ni tako nešto nije moguće, mi ćemo ostati nezavisna država, dok nam se ne omogući ujedinjenje sa našom maticom."
Lilićeva izjava dolazi u trenutku kada su pregovori u Ženevi u punom jeku i sa neizvesnim završetkom. Ona je poručena, jer prevazilazi njegove kompetencije. Ko je naredbodavac za ovaj "Schrekschuss?" Ko poseduje takvu moć? Ova izjava slabi Karadžićevu pregovaračku poziciju. Ako je Milošević imao nameru da Srbe u Bosni i u Krajini opomene da pristanu na veće ustupke, mogao je to da učini drugačije, a ne javno. Ovako će date pouke koristiti njemu lično, da se pred svetom prikaže kao neko ko je sklon kompromisu, ko je "kooperativan". Možda se iza svega kriju i neki drugi motivi, na primer, stvaranje pretpostavki za nekakvu buduću, obnovljenu Jugoslaviju, za koju se zalaže Miloševićeva supruga.
Odavno slušam da jugoslovenska kriza krije u sebi nepredvidive opasnosti. Jedna nije sporna: sloga! To je upravo ono što nam nedostaje i što povećava snagu našim neprijateljima. Mi smo uporni u dokazivanju svoje nejedinstvenosti. Najavljuju se odlučne mere protiv onih koji ne potpišu mir u Bosni. U stvari, postaviće Srbima neprihvatljive uslove, posebno presecanje koridora. Uslediće nove kaznene mere i protiv Jugoslavije, a rat se produžava u nedogled. Istovremeno, ovom politikom Amerika testira rusku izdržljivost, njihovu snagu da se odupru ovako velikom broju poniženja.
Rusija je u sunovratu iz kojeg se ne može izvući bezbolno. Biće to veoma dugi i bolni procesi. Ne isključujem ni mogućnost oružanih sukoba unutar same Rusije. Međutim, satrveni ruski nacionalni ponos ne može se preko noći obnoviti. To je proces sa mnogim iskušenjima i neizvesnim ishodom. Iz tog dela sveta za nas nema mnogo nade. Jer, kako da nam pomogne neko ko nije u stanju da sebi samom pomogne. Vreme je da se konačno prenemo i uozbiljimo. Ali, za taj napor mi još nismo spremni. Odlažemo suočavanje sa samima sobom u lažnom uverenju da okolnosti nisu tragične i da ćemo u nekom pravom trenutku pronaći spasonosni izlazak iz krize. Vreme nije naš saveznik i ono svakim danom sve više otkriva svoje neprijateljsko lice.
Najveća opasnost preti od muslimanskog fanatizma i njihovog ponovljenog napada na Evropu. Milionska prethodnica već je prisutna na ovom prostoru, u Francuskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji... Usred Londona već godinama se skriva književnik koga je negde u Iranu anatemisao jedan verski vođa i on čeka izvršenje kazne. Iz tog primera svet ne izvlači pouke. Obmanjuje se nekakvim sekularizovanim islamom, uveren u svoju moć. A upravo ta moć iščezava pred našim očima, što je još jedan dokaz za koji radi vreme. Porazan je to zaključak da vreme verskog fanatizma još nije prošlo, jer zapravo nikada i nije okončano.
Fanatizam je ogromna pokretačka snaga koja se deli na pasivnu i aktivnu. Oba ova pola prate odgovarajući sateliti, a njihov broj je u svakodnevnom porastu. Negde u jezgru ovog verskog slepila sustižu se socijalni ekstremi, muslimanski prosjak i prebogati emir. Oba, na razne načine, služe ideji pobede islama. Njihovo postojanje čvrsto je uslovljeno suštinom ove religije. Islam u odnosu na hrišćanske religije deluje manje potrošeno, a njegove ljudske rezerve u moru primitive izgledaju neiscrpne. Hrišćanstvo je oslabilo onoga trenutka kada su iz njega otpali fanatici, spremni da ginu i da tamane protivnike. Velike ideje ne mogu bez svojih fanatizovanih sledbenika. Dok oni traju, te ideje imaju svoju uzlaznu putanju. Onoga časa kad oslabe, počinje njihova nizbrdica.
Naša je tragika što smo istorijski predodređeni da budemo najpogodnije tlo za ove procese. To su zbivanja koja traju, kojima se ne može sagledati kraj. Jasan je samo početak, vezan za pad drugoga Rima, tj. Konstantinopolja. Bio je to poraz od kojeg se Evropa nikada nije oporavila. Poraz koji traje.     (10. jun 1994)

SUD ISTORIJE
NIKADA da se stiša uzbuna oko generala Milana Nedića. Nema dana da se u novinama ne pojavi neki članak u kojem se osporava ili brani njegova uloga u okupiranoj Srbiji. Redakcija je jednoglasno odlučila da Nedića unese u ovu knjigu. Naša namera je bila najplemenitija, jer smo želeli da ponudimo pomirenje, savršeno svesni uloge koju je general Nedić želeo da igra iako nije bio u moći da ostvari svoje želje. Položaj koji je imao bio je tragičan. On je polazio od činjenice da je Jugoslavija kao država bezuslovno kapitulirala i da se mora pokoriti ratnim zakonima. Preduslov za bilo kakav opstanak bio je mir u Srbiji. Druge dve opcije tražile su borbu. To je zastupao i Draža Mihailović, u početku sam, a posle u kratkom savezništvu sa komunistima. Ishod ovog saveza je poznat: Draža se pasivizirao, a učinio je to zbog nemačkih odmazdi 1:100, dok su komunisti nastavili borbu.
Sukob među njima bio je neizbežan. Nedićeva koncepcija bila je u suprotnosti sa opcijama borbe protiv okupatora. Dražina je čekala vreme a komunistička je delovala ne čekajući to vreme, tj. pravi trenutak da se napadnu Nemci. Nedić je bio savršeno svestan svoje izdaje. Verovao je da spasava ono što je mereno objektivnim merilima bilo izgubljeno. Birajući između potpune propasti i spasavanja onoga šta se još moglo sačuvati, izabrao je ovo drugo, svestan svoje žalosne uloge.
Objavljivanje njegove biografije u knjizi 100 najznamenitijih Srba nije imalo cilj da ga rehabilituje, već da podstakne na razmišljanje. Sada vidim da je to bila iluzija, jer mi još nismo sazreli da jedni drugima pružimo ruke pomirnice. Nama vladaju podele na četnike i partizane, a te mržnje i dalje razaraju naše nacionalno biće.
Napokon, sve što se zbilo sa generalom Nedićem dokazuje da ceo slučaj treba prepustiti sudu istorije. Mi, njegovi savremenici, još smo opterećeni predrasudama, zbog čega smo skloni da prihvatimo pojednostavljene, crno-bele slike. Događaji, prilike i vreme u kojem se nešto zbilo neprestano sazrevaju za preispitivanje, a ono što je danas izgledalo potpuno crno, već sutra može da dobije novu boju.
Uostalom, zar se i u nama ne menjaju sudovi? Često nismo ni svesni kakve su se sve promene desile u nama. Ne stižemo da dublje uronimo u sebe, u svoje postupke i sudove, pa i ne primećujemo kako smo se izmenili. Neretko naše novo lice primete drugi i sa čuđenjem pitaju šta se to sa nama desilo. Mi se zbunjeno smeškamo, odbijamo da je zapažanje tačno i pokušavamo da odbranimo onu sliku o nama za koju verujemo da je postojana i nepromenljiva. U takvom suočavanju kao da nam se život ruga u lice.
Na kraju bismo i mi sami, ponekad i sa tugom, priznali da smo se ipak promenili. A kako promenu smatramo mahom slabošću našeg karaktera, kao izneveravanje naših životnih zaveta, skloni smo da odmah potražimo sijaset opravdanja. Sve se na kraju završava rezignacijom, tobožnjim pokoravanjem višim zakonima života.
Dok ispisujem ove redove, vraćam se na promene koje sam doživeo u odnosu na moje prijatelje. Već dugo je moj odnos prema njima izmenjen, a ja ili nisam želeo ili nisam imao snage da se suočim sa ovom činjenicom. Zadovoljio sam se da površno prelazim preko promena, uveren da među nama postoji dovoljna količina emotivnih zaliha i da nije potrebno da se ona obnavlja. Bila je to zabluda, u stvari izbegavanje odgovornosti, koja je sastavni deo svakog ozbiljnijeg prijateljskog odnosa.
Odnos prema Mihizu ocenjujem kao nešto što je zakočeno. Stojimo tamo gde smo bili nekada davno. Ne družimo se, susreti su nam slučajni. Ne razumem njegovo političko angažovanje, njegovo "mirotvorstvo", osuđivanje Srba u Bosni i Hrvatskoj kao agresora, optuživanje Njegoša da je sa svojim "Gorskim vijencem" postao ideolog genocida.
Odnos prema Mići Popoviću je bez dublje osnove. Suviše rano otkrio sam njegove veštine na putu u visoko društvo.
I u životu, kao i u slikarstvu, Popović je neiskren, sa proračunatim efektima koji otkrivaju njegov režiserski talenat. Kako nikada nisam bio očaran, izbegao sam mogućnost da se razoračam. Stojimo na dve različite obale.
Žika Stojković: najdublja veza. Nepredvidiv u druženju, isključiv i nasilan. Postepeno, oduzeo mi je osećanje ležernosti koje zahteva svako prijateljstvo. Postajem neiskren i prećutkujem mnoge stvari, a posebno se to odnosi na njegove političke angažmane.
Sva trojica od početka svog ulaženja u javni život nastupali su kao opozicionari. Ali, sve te ljutnje na režim iskazane su na poseban, lukav način, u nekoj zaljubljeničkoj formuli. Mi nismo protiv socijalizma. Naprotiv! Mi smo jedino protiv njegovih deformacija. Za takav stav uvek se našao i neko iz najviše vlasti ko je bio spreman da zaštiti te gnevne ali dobronamerne kritičare.     (12. jun 1994)

SPASOVDAN U BEOGRADUSlava Beograda. Sa prozora SANU posmatram litiju kroz Knez Mihailovu ulicu sa patrijarhom i četiri vladike na čelu. Prošli su gradom od Vaznesenjske crkve, gde je presečen slavski kolač. Tako se Beograd i zvanično vratio svojoj slavi i nekada tradicionalnoj litiji. Ovo je neobičan trenutak u razvoju naših političkih prilika. Šta on znači u odnosu na režim, a šta suštinski kazuje? Kako da ocenim to narodno vraćanje svojoj crkvi? Koliko je svet istinski obuzet istinama koje propoveda hrišćanstvo a zastupa pravoslavna crkva? Ili je to samo novi korak u davnom duhovnom lutanju? Skepsa proizlazi iz straha koji sam stekao gledajući kako naš svet duhovno propada, sa kakvom ravnodušnošću prima svoje otpadništvo sa svojom zbunjenom primitivnošću. S druge strane, da li je Crkva u stanju da primi svoju zabludelu decu i da ih preobrazi? Kakva je njena pastoralna snaga, koja će konačno nadvladati politiku i prizemno postupanje u ovoj našoj duhovnoj žabokrečini?     (9. jun 1994)

Knjiga se može nabaviti kod izdavačke kuće "Prometej", Novi Sad, Trg Marije Trandafil 11, telefon: 021/422-245 ili u Beogradu, knjižara "Inicijal", Knez Mihailova 35.
(Nastaviće se)