Pismo iz Beograda

NEGDE 1909. stiglo je Milutinu iz Beograda u Beč jedno pismo. Očekivao ga je. S tihim nestrpljenjem. U potpisu imena profesora i već uglednih naučnika - Mihaila Petrovića Alasa i Jovana Cvijića. Uspeo je. Izabran je za vanrednog profesora primenjene matematike, što je značilo racionalne mehanike, nebeske mehanike i teorijske fizike. I odgovorio je potvrdno. Ubrzo se i sam uputio do adrese na kojoj se nalazilo Kapetan-Mišino zdanje u Beogradu. Time je započeo najblistaviju naučnu karijeru koja je ikada ostvarena na Beogradskom univerzitetu.
To se ni ne dovodi u pitanje. Ali, mogli bismo se zapitati kako je svoj bečki apartman podredio beogradskoj podstanarskoj sobici? Kako raskoš carstvujušće Viene beogradskoj kaldrmi? A šta je tek mogao pomisliti o svojoj prvoj plati profesora Beogradskog univerziteta? Kao da je Milutin Milanković, uprkos svemu što mu se isprva moralo ukazati neuporedivim, pa i nasuprot tome, pronicljivije gledao i dublje razumevao smisao svoga uistinu odvažnog opredeljenja.
Nauka je bila njegov san koji se ostvaruje. Svakako se sećao i svoga profesora matematike iz osječke realke Vladimira Varićaka, koji ga je, još u najranijoj mladosti, i uputio da traga za sopstvenim "vlastelinstvom u nauci". Glas o umnoj otmenosti mladog profesora i mladog naučnika, pa i njegova ležerna gospodstvenost, već su uveliko premašili univerzitetske okvire. Štaviše, stigli su i do beogradskih udavača. Mlada beogradska gospođica Hristina postala je gospođa Milanković.
I slava i naučni uspeh. Ali šta je sve to naspram dana kada se rodi sin? Milutin Milanković kao da je samo na to čekao. Svom jedincu rođenom 1914. godine mogao je dati samo jedno ime - Vasilije. Dao, dabome, po svome ujaku Vasi Muačeviću zahvaljujući kojem je i uspeo da postigne u životu što je naumio. Zar i ta činjenica ne govori mnogo o duhu i karakteru velikog naučnika?
Kao već priznat i ugledan naučnik, 1923. godine našao se pred veoma teškim i osetljivim zadatkom. Te godine je u Carigradu s proleća održavan svepravoslavni kongres. Glavno pitanje pred pravoslavnim crkvama bila je reforma kalendara. Pravoslavni julijanski kalendar kasni naspram reformisanog katoličkog gregorijanskog 13 dana. Otkloniti zaostajanje naučnim rešenjem, ali ni trunčicom ne povrediti neki od crkvenih kanona, bio je baš veliki izazov. Čast da ponudi rešenje pripala je Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tako se u srpskoj delegaciji na kongresu obreo Milutin Milanković uz mitropolita crnogorsko-primorskog Gavrila Dožića. Milankovićev naučni elaborat, matematički savršen, bio je usvojen kao predlog Srpske pravoslavne crkve. Lično pismo Njegove svesvetosti patrijarha vaseljenskog Meletiusa upućeno Milankoviću verovatno predstavlja jednu od najlepših pohvala njegovoj veleučenosti i naučnom radu:
"Meletijus, milošću Božjom arhiepiskop Konstantinopolja - Novog Rima i vaseljenski patrijarh.
Veleučeni gospodine profesore, čedo u Gospodu ljubljeno Naše Smernosti, blagodat neka je s Vašom Velikoučenosti i mir od Boga.
Pošto je u Našem Svetom i Časnom Sinodu pročitana odluka Svepravoslavnog Kongresa o kalendaru, u cilju pravilnog usvajanja njenog, koje je usvajanje već sledovalo, kao što to javljamo Presvetim Pravoslavnim Crkvama, Časni Sinod je s osobitim priznanjem primio k znanju najdragoceniju saradnju Vaše duboke Velikoučenosti kao člana Svepravoslavnog Kongresa pri sastavljanju te odluke, kojom je tako srećno i potpuno rešen jedan od prvih zadataka Svepravoslavnog kongresa, i uopšte tako važno kalendarsko pitanje.
Šaljući pak uz to i naše očinske pozdrave i blagoslove, molimo se za sve što je najbolje Bogu, čija blagodat neka bude sa Vašom dubokom Veleučenosti."
Rešenje kalendarskog pitanja bilo je usvojeno. Međutim, niti je opšteprihvaćeno niti opšteprimenjeno. Svakako su prevagnuli crkveni nad naučnim razlozima.
Do početka Drugog svetskog rata Milutin Milanković je već zaokružio svoje veliko naučno delo. Prihvatanje njegovih naučnih principa teklo je sporo, ali kako je vreme odmicalo, iz mnogih delova sveta stizale su, pa i danas stižu, sve nedvosmislenije potvrde. U posleratnom periodu ostao je dostojanstveni nepartijac i kao takav skrajnut. O tome je veoma lucidno pisao Borislav Mihajlović Mihiz:
"Toliko je neodoljiva i privlačna moć javne scene, da smo poglede upravljali samo na aktere koji su na njoj igrali. A tu kraj nas, u istom gradu i na istom meridijanu života, dokončavali su svoje dane Milutin Milanković, Brana Petronijević, Ivan Đaja, Radivoj i Milan Kašanin, Justin Popović, Milan Grol, Nikola Radojčić i toliki drugi značajni poslenici nauke i pera, dela i integriteta. Iako je svakom bilo jasno da novi režim u potrazi za širim osloncem i legitimitetom oberučke prihvata svakog poznatog javnog radnika koji dotrči spreman na saradnju, oni nisu pritrčali. Nije im se htelo da ljube papuču. Skrajnuti zbog toga iz javnosti, potisnuti u izolaciju, gospodski i ćutke u rezervatu sopstvenog dostojanstva podnosili su osudu na javni zaborav sebe i svoga dela."

KUĆA I - VREĆA PRILIKOM zajedničkog boravka sa Milutinom Milankovićem na naučnom kongresu u Rimu 1953. godine, supruga profesora dr Petra Stevanovića, Zora, zabeležila je izvesna Milankovićeva razmišljanja od kojih izdvajamo dva:
"Neoženjen čovek živi kao gospodin, a umre kao pas, oženjen čovek živi kao pas, a umre kao gospodin."
I o svojoj supruzi: "Kažem ja Tinki da je kuća vreća u koju odlazi moja zarada, a ona me pita šta je ona sama. Ti si rupa na toj vreći..."