I himna i demon

DA li je žena, zbilja, donela zlo i nesreću u svet?
Pod uticajem jevrejskog, ali i grčkog i rimskog kulturnog i socijalnog nasleđa i shvatanja mesta i položaja žene u društvu, hrišćanska patristika i savremena “tradicionalna” teologija teže tome da pojavu zla u svetu dovedu u vezu sa ženom koja je, navodno, po svojoj prirodi slaba i prijemčiva za zlo. Međutim, ovakav stav ne može se usaglasiti sa dubljim smislom i tumačenjem biblijske priče o prvorodnom grehu naših praroditelja (1. Moj. 3, 1-24). Takav stav, koji, nažalost, još ima snažno uporište u hrišćanstvu, pre odgovara stavu grčke mitologije koja kao izvor svih zala u svetu vidi ženu.
Zevs kažnjava ljude tako što Epimeteju (grčki: onaj koji se prekasno pokajao) šalje Pandoru, koja sa sobom nosi kutiju punu raznoraznih zala i grehova. Epimetejev brat Prometej, oslepljen čarima Pandorine lepote i ženskog bića, prima Pandoru i time zapečaćuje svoju nesreću. Pandora, pak, vođena ženskom radoznalošću, otvara kutiju i oslobađa zlo, greh i bolesti, koje potom kidišu na čoveka.
Očigledno je da se Zevsova odluka za sprovođenje svoje osvete ne poklapa sa razmišljanjem biblijske zmije, koja je isto tako odabrala ženu za ostvarenje svojih namera. Jer, zmija, “najlukavija među poljskim zverima” (1. Moj. 3, 1), želeći da sprovede svoje demonske namere, ne obraća se slabijem i kolebljivom polu, nego onome koji donosi odluke i koji ima presudan uticaj, jačem delu rajskog bića - Evi (jevrejski/aramejski: život), “Majci svega živoga” (1. Moj. 3, 20).

Dva lica žene

EVA i Adam zajedno predstavljaju prasliku ljudske vrste, prema kojoj se oblikovao čitav ljudski rod. Događaji koji su važni za istoriju spasenja, iako ispričani mitološkim jezikom, ne odnose se samo na određeni naraštaj ljudske vrste, nego na čoveka koji kao ličnost pripada istom rodu. U tom kontekstu, žena u zajednici ljudi i Boga zauzima ključnu ulogu. Božje predskazanje: “Njezino seme će ti na glavi stajati, a ti ćeš ga u petu ujedati” (1. Moj. 3, 15), daje ženi istaknuto mesto u istoriji ljudskog spasenja.
Još od vremena svetog Justina Mučenika i Filozofa (2. vek), patristička egzegeza uporedo posmatra ulogu i značaj Pramajke Eve i Presvete Bogorodice za domostroj spasenja. Presveta Bogorodica je Nova Eva, koja, nasuprot Evinoj neposlušnosti čija je posledica prokletstvo i smrt, ističe svoju bezrezervnu poslušnost Božjoj volji, koja dariva večni život.
U oba slučaja žena se u Svetom pismu javlja kao glas čovečanstva. Evina odluka da po nagovoru zmije okusi zabranjeni plod i time prekrši prvu zapovest Tvorca, predstavlja odluku celog čovečanstva da sebe odvoji od Boga. Isto tako, smireni odgovor Presvete Bogorodice, nakon blagovesnog otkrovenja: “...neka mi bude po reči tvojoj” (Lk. 1, 38), označava vaseljensko opredeljenje celoga čovečanstva da primi Božje ovaploćenje, kroz koje će doći spasenje od smrti i prokletstva.
Dva lica žene, “majke... svih gnusoba” (Otkr. 17, 5) i “žene obučene u Sunce” (Otkr. 12, 1), približavaju nam antinomiju ljudske egzistencije i neke od osobina ženskog pola. To je biblijski dinamički dualizam, a ne ontološki dualizam antičke filozofije. Biblija svedoči da zaista postoje dobro i zlo, ali ne kao ravnomoćne stvarnosti. Ne traži krivca, već vodi ka rešenju; ne optužuje nego poziva napred; pokreće stvaraoce, ne zastrašuje; oslobađa od osećanja krivice.
Biblija uči da se sve može ispraviti nabolje, ali i nagore; sve od nas zavisi. U tom kontekstu treba i razumeti da Sveti Apostol Pavle, kada piše Rimljanima o domostroju spasenja, ne misli na pol, nego na ljudski rod, praveći paralelu između Adama i Hrista, tj. starog i novog čoveka (Rim. 5, 12-21).
Posmatrano sa stanovišta teološke logike, neshvatljivo je kako su neki teolozi, sa jedne strane, o Presvetoj Bogorodici govorili i pisali u himnama, dok su, sa druge, u kontekstu prvorodnog greha o ženi govorili kao o demonu. Takav stav je svakako proizvod određenih istorijskih i socioloških okolnosti. Stiče se utisak kako Deva Marija, kao “Bogorodica” ili “Presveta”, na neki način gubi svoju ženstvenost.
Drugačije se ne može objasniti kako, na primer, Sveti Epifanije Kiparski (5. vek) na jednom mestu Presvetu Bogorodicu naziva “Majkom svega živoga”, dok na drugom govori o ženskom rodu kako je “slab na iskušenja, lak za prevaru i malodušan”. On u svojoj opomeni, izgleda, zaboravlja da je i Bogorodica bila žena, pa isključujući nju iz daljeg konteksta, govori kako svi treba da prihvate “mušku svest”, jer “čitav ženski rod” nosi “bolest zavedene Eve”.

Velika šteta

Ovakav način tumačenja prvorodnog greha omalovažava žensko biće. Stiče se utisak da je tipologija Eve i Marije od značaja samo za određene teološke oblasti, dok je teologija u celini usmerena ka muškarcu, gubeći na taj način iz vida značaj ljudske komponente oličene u ličnostima dveju žena. Pošto je došlo do prenaglašavanja muškog roda u teološkoj misli, i domostroj spasenja vezan je za određeni pol, a ne za određeni stav slobodnog čoveka, prikazanog kroz ličnosti Eve i Marije.
Afirmativan stav prema Božjem delu spasenja ne zavisi od pola, nego je u tom pogledu neutralan ukoliko muškarac i žena poseduju istovetnu sposobnost da misle, promisle i donesu slobodnu odluku. Hristos ponovo stavlja čoveka pred alternativu: da stupi u zajednicu sa Bogom, ili da samostalno traži svoje ostvarenje, tj. da se poistoveti sa Evom ili sa Marijom, Novom Evom.
Da bi u Crkvi i crkvenom životu preovladao jevanđelski stav u pogledu žene i njenog mesta u istoriji i savremenom svetu, krajnje je vreme da se ukloni demonska zloćudnost koja se pripisuje ženi, i pogrešno shvatanje o njenom nesavršenstvu i “nedoraslosti” muškarcu. Karakterisanje žene kroz loše fantazije i interpretacije muške teologije neodrživo je u današnje vreme, jer kompromituje uzvišenost i univerzalnost hrišćanske pravoslavne teologije, pa i hrišćanstva u celini, nanoseći crkvi nenadoknadivu štetu.

NARUDŽBENICA
Knjiga ”Žena ikona crkve i blago sveta” može se naručiti na telefone: 015-349-309 i 014-225-511. Cena 990 dinara.
(Nastaviće se)