Stepa: Mišiću, gaziš zakletvu kao pučista

 Vojvoda Stepanović prekide vojvodu Mišića:
I šta mi sad, po tvom uverenju, treba da činimo?
Treba da prikupimo trupe, odmorimo ih neki dan i odlučno krenemo u ofanzivu. U pravcu Mitrovice i Skoplja. - Sva trojica (Stepanović, Jurišić, Živković) zaprepašćeno ga pogledaše. - Da, gospodo. Mi imamo samo dve mogućnosti: izvršavanjem naredbe Vrhovne komande da izvršimo samoubistvo na nedostojan način, ili da preduzmemo ofanzivu! Borba! Pokušaj spasavanja koji nam, verujem, može uspeti, ako...
Vojvoda Stepanović ga opet prekide:
A ako ne uspe?
Ako ne uspe, onda smo bar učinili sve što smo mogli za svoj spas.
O ofanzivi, u ovim danima i u stanju u kakvom je naša vojska, ne može biti ni govora. Bilo bi to uzaludno i bezdušno žrtvovanje najboljeg dela naše vojske.
Dobro, Šturme, je l’ ti odista veruješ da će nas saveznici čekati na albanskom primorju? Šta će od nas biti ako nas ne dočekaju? Želim da se sva trojica o tome izjasnite.
I ja sumnjam u savezničku pomoć. Međutim, to nam je, Mišiću, ipak manji rizik od ofanzive koju predlažeš - kaže general Živković, a vojvoda Stepanović nastavlja:
Želim da zaključim ovo nepotrebno većanje sledećom izjavom: za ofanzivu koju predlaže vojvoda Mišić ne postoji ama ni jedan jedini pravi uslov. Bila bi to očajnička avantura u kojoj bismo žrtvovali vojsku i srušili sve izglede za nastavljanje rata i oslobođenje otadžbine. Ja sam vojnik i do smrti neću da zaboravim: vojska postoji na volji komande i izvršavanju njenih zapovesti. Vojska, Mišiću, može da preživi svaki poraz, ali ne može da preživi izvršavanje naredbe svoje vrhovne komande. Pogotovu ove naredbe, protiv koje ti nastupaš gazeći zakletvu, kao pučista!

Sve je jasno

Vojvoda Mišić preblede i zaneme: sam je. Sve je izgubljeno. Ćutanje potraja dugo. Vojvoda Stepanović ustade i reče:
Hajdemo na ručak, pa na posao. Naređenje Vrhovne komande mora se izvršiti.
Uvređen i očajan, vojvoda Mišić se ne pozdravi, osta da sedi za stolom i kroz prozor gleda Prokletije pod snegom. Pojavi se pukovnik Hadžić i pokuša da mu se obrati: odmahnu mu rukom da ga ostavi. Uđe posilni Dragutin i reče mu da ga gospođa Lujza moli da dođe na ručak: pogledom ga istera napolje.
Prošeta po velikoj sobi punoj štapskih sanduka, stade uz prozor i zagleda se ka Pećkoj patrijaršiji: odatle je pre dva veka patrijarh Arsenije Čarnojević, bežeći od Turaka, poveo Srbe u izgnanstvo, na sever, preko Save i Dunava, i bio je to njihov odlazak zasvagda. Ne odlaze li sad odavde Srbi u izgnanstvo, ali na jug, ka moru, opet zasvagda? Zašto zbog opstanka ne priznati poraz i zatražiti mir? Ostati rob, ali na svojoj zemlji, i opet dizati ustanke i otimati slobodu. Šta su državni zakoni, vojničke zakletve i nacionalna čast pred nuždom golog opstanka? I šta ga još sprečava da služi životu po svom uverenju?
Čim vojvoda Stepanović, general Živković i Šturm bez najave stupiše u njegovu sobu, po izrazima lica i pozdravima vojvoda Mišić oseti udar velike promene. Još ne posedaše za sto, a vojvoda Stepanović mu pruži izveštaje iz tri divizije: Bugari su sa arnautskim bandama osvojili Đakovicu i počinili strašan pokolj srpskog življa i vojnika koji nisu stigli da se povuku; neprijatelj je tridesetak kilometara od Peći, a srpski pukovi u neredu beže; pljačke arnautskih kuća i bekstva vojnika uzeli su velike razmere.
Vojvoda Mišić ne dočita drugi izveštaj, on o njemu ni sada neće da odlučuje, a kad u izveštaju komandanta Šumadijske divizije pročita: “trupe više nisu sposobne ni za kakvu borbu, a najmanje za nameravanu ofanzivu, jer su brojno slabe, pri tome, bose i gladne, a stoka sasvim iznurena i nesposobna za vuču...” on gnevno reče:
Pa beže, jer nemaju razloga da ginu povlačeći se u Albaniju. A kada bi im izdali naredbu: Napred, kući! - onda bi ti isti vojnici krenuli na neprijatelja kao risovi!
To su prazne priče, Mišiću. Sve je jasno, sve. Mi više nemamo oko čega da se ubeđujemo. Naše stanje se toliko brzo pogoršava da više ni minut ne smemo da odlažemo izvršenje naredbe Vrhovne komande. Dva dana smo uludo izgubili i za toliko smanjili vojsci i konjima hranu za put. Odmah treba početi s uništavanjem artiljerije i paljenjem municije i celokupne opreme koju ne možemo da ponesemo. I ujutru rano napustiti Peć i krenuti određenim maršrutama - kaže vojvoda Stepanović, uz saglašavanje generala Šturma i Živkovića.
Vojvoda Mišić spusti glavu u šake i potonu. Sam je. A šta može sam? Podiže glavu i promuca:
Ne mogu da pristanem na propast moje armije u Albaniji.
A na kakvu propast ti pristaješ?
Ne pristajem, Stepo, na bekstvo u propast! - viknu i nastavi glasno: Ne pristajem da sami uništimo svoju artiljeriju i granate, spalimo vojnu opremu i komoru, pobijemo stoku i ostavimo ranjenike, žene i decu! Ne pristajem da kao prosjačka rulja s torbama i batinama bežimo u tuđu i neprijateljsku zemlju! Neću glađu i mrazom da dokusurim svoju armiju! Neću da lažem svoju vojsku da je na moru čekaju saveznici! Neću lažju i obmanom da je vodim u smrt!
Dosta, dosta! Znamo šta nećeš! Izjasni se šta hoćeš!
Hoću, Stepo, da prikupimo sve trupe, ujedinimo se sa Crnogorcima i pokušamo proboj preko Sandžaka! A drugi pravac može da bude i ka Skoplju i Solunu, ako ste baš uvereni da će nas saveznici prihvatiti. Dosta je bilo strateškog bežanja, ja sam za odsudnu bitku, pa ili-ili!
Ako je izgubimo, a moramo da je izgubimo?
Ako je, Šturme, izgubimo, onda ćemo neprijatelju poslati parlamentare i zatražiti mir?
Mir?!
To je častan mir, Živkoviću! To je mir za opstanak naroda!

Povuci reč!

Sada? Ovde u Metohiji? Ko te ovlašćuje za kapitulaciju? - viču sva trojica.
Vi ste za sramnu kapitulaciju! Vi kukavički bežite iz svoje zemlje da, u tuđoj, vojsku umorite glađu i zimom! Zašto bar ovde kod Pećke patrijaršije ne skinete kape pred neprijateljem? Ovde bacite generalske i vojvodske pletenice!
Posilni Dragutin, koji u predsoblju čuči uz vrata iza sanduka, s glavom priljubljenom uz ragastov, od vojvodine vike lupi glavom o vrata, kleče i osta tako klonuo i drhteći da sluša svađu komandanata i međusobne pretnje revolverima. Iz sobe istrčaše Mišićeva žena i sinovi; oficiri, ordonansi, stražari, ispuniše hodnik i stepenište begovske kuće: slušaju diktat vojvode Stepanovića:
... Topove, kare i municiju uništiti zakopavanjem ili demoliranjem, a zatvarači i nišanske sprave da se ponesu. Sva kola, sredstva veze i celokupna vojna i sanitetska oprema da se spale. Zdrava tovarna stoka i tegleći konji da se upotrebe za nošenje preostale hrane, a iznurenu stoku poklati i pobiti...
Nije vam to očevina! To je narodna muka i seljački znoj! Ko vam daje pravo da to uništite bez borbe? Što bar topovsku municiju ne ispucate na neprijatelja, kukavice?
Puvuci reč!
Ne povlačim! Al’ nećete živi odavde dok za potomke ne potpišete zapisnik svoje kapitulacije, oca vam očinskog jebem!

SPREMNI ZA ČUDO
Ti, Mišiću, stvarno veruješ da je naša vojska, u stanju koje si malopre istinito prikazao, sposobna za ofanzivu? I to protiv onih istih neprijatelja koji su nas prepolovili i u Metohiju saterali?
Znam ja, Živkoviću, da su naši izgledi za uspeh mali ali postoje. I jedino u tom pokušaju postoje. Zar prošle godine nismo čudo učinili? U našoj vojsci još postoji snaga za borbu, još postoji volja za otpor.

POSLEDNjA NAREDBA VOJVODE RADOMIRA PUTNIKA
KAPITULACIJA JE NAJGORE REŠENjE
Vojvoda Putnik pod svetlošću dve lampe drhtavom rukom napisa svoju poslednju naredbu komandantima armija, o čijoj se sadržini dugo dogovarao sa Pašićem i Pavlovićem:
Nastao je trenutak, kada se sticajem prilika moramo da povlačimo kroz Crnu Goru i Albaniju. Kod naše vojske su moral i disciplina popustili, a vera u spas Otadžbine je izgubljena. Stanje vojske uopšte je nepovoljno. Bojati se da sada pri povlačenju kroz Albaniju i Crnu Goru na Jadransko primorje ne nastupi još veća klonulost i rasulo kod trupa, kao i rasturanje i predavanje neprijatelju u većim razmerama. Da ne bi do ovoga došlo, potrebno je da se vojnicima objasni cilj ovog našeg povlačenja i da se oni ubede o njegovoj potrebi.
Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njome gubi država, a naši saveznici bi nas sasvim napustili. I onda ne bi imao o nama ko da vodi računa, da nas snabdeva novcem, oružjem i svim potrebama, niti da zastupa naše interese. Mi bismo bili potpuno izgubljeni. Jedini je spas iz ove naše situacije povlačenje na Jadransko primorje. Tu će se naša vojska reorganizovati, snabdeti hranom, oružjem, odelom, municijom i svim ostalim materijalnim potrebama, koje nam šalju naši saveznici, te ćemo opet predstavljati nekakvu činjenicu sa kojom će naši saveznici morati da računaju.
Država nije izgubila svoje biće; ona i dalje postoji, iako na tuđem zemljištu, dok god je tu Vladalac, Vlada i vojska, pa ma kolika njena jačina bila. Gotovost saveznika da nas do kraja podrže i neiscrpna njihova snaga na kraju će da slome zajedničkog neprijatelja, a naša će Otadžbina opet biti slobodna i uvećana.
Ubediti sve da je ovo povlačenje naša državna potreba, spas države, i da je u ovim teškim danima naš spas u istrajnosti, strpljenju i krajnjem požrtvovanju sviju nas sa verom u konačan uspeh naših saveznika i da stoga treba istrajati do kraja.

* * *
Feljton “Novosti“ o Solunskom frontu, napravljen povodom knjige Dragoljuba Živojinovića “Nevoljni ratnici“ i stavova akademika Dobrice Ćosića o albanskoj golgoti, izazvao je veliko interesovanje naših čitalaca. Punih 15 dana na stranicama “Novosti“ lomila su se koplja oko Ćosićevog stava: “Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivnu smrt za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatili.“
U nastavku feljtona objavljujemo nekoliko odlomaka iz četvrtog toma Ćosićevog romana “Vreme smrti“ u kome je veliki pisac potresno opisao epopeju našeg veka. Naslove i međunaslove dala redakcija.
Nastaviće se