Vječnaja pamjat za srpsku artiljeriju

Vojvoda Mišić provodi noć pušeći uz prozor, zagledan u požare po Peći i uz Bistricu; plamenje je visoko i jarko, dimovi uviru u nebo, od eksplozija municije koju pale, stara kuća se trese, škripe grede i tavanica. Sam je, lampu je ugasio. Dragutin mu ne loži peć; odsjaji vatri osvetljavaju sobu i gone se sa senkama po zidovima i tavanici. Toplo mu je od tolikog žara pod Prokletijama; mrazna noć zaudara na paljevinu.
Kuda iz ovolike vatre i pepela? Šta sve to gori noćas ispod Pećke patrijaršije? Ne gore to samo ratni materijali i izbeglička imovina koja ne može da se ponese uz Prokletije, Čakor i Rožaj. Tu gore životna moć i volja srpskog naroda. Gori ono što je mnogo značajnije od Putnikovog i Pašićevog državnog bića. Zbiva li se to po sudbini i božjem zakonu, ili našom, ljudskom greškom i krivicom?
Razmišlja šta je sve činio od početka ovog rata i ne uviđa da je činio rđavo. Ali ga odjednom obuze strah od sopstvene nekrivice i samouverenosti. Korača po sobi: šta će još moći da učini kad svane? S jutrom nešto drugo počinje. Ono što nije bilo. Korača, čuju se zvona Pećke patrijaršije; gleda: sve su bleđe vatre, zgušnjavaju se dimovi u tamniji oblak; sviće, a tamnije je sve. Crni se jabuka u bašti, crni se čovek obešen o njenu granu. Zvone zvona Pećke patrijaršije. Otvara prozor i viče:
Straža! - Pod prozor dotrčava dežurni oficir.
- Ko se ono obesio?
Oficir otrča do jabuke, zanjiha obešenog, zagleda ga, lagano se vrati i reče:
Vaš posilni, Dragutin, gospodine vojvodo.
Dragutin?! Vidi bolje! Skini ga!
Oficir povuče za noge obešenog i slomi veliku jabukovu granu koja jeknu, puče i pade na obešenog. Oficir, ne prilazeći, viknu:
Jeste Dragutin!

MAČINA PORUKA

Vojvoda Mišić skide šapku i u otvorenom prozoru osta drhtureći:
- i ja sam krivac. Veliki krivac pred ljudima, grešnik pred decom i Bogom. Kad je majci rekao da je postao major, ona je pogledala u Baćinac, poćutala i rekla: “Volim, sinko, što si pameću postigao da te ljudi slušaju... Al’ me mnogo strah kad čovek, i neko moj, mnogo može nad ljudima. Iz toga, bubice, ne biva sreća.”
Jeste rat na Kosovu izgubljen. Izgubio ga je i on. Zatvori prozor.
Naredi pukovniku Hadžiću da se Dragutin odmah sahrani, spali celokupna štapska arhiva, u pravcu neprijatelja ispali sva topovska municija Prve armije, a onda u svemu postupi po naredbi Vrhovne komande i odluci komandanata armija. I ne čekajući svoju porodicu da se spremi za odlazak, uzjaha konja i iz sedla izdade poslednju zapovest u Peći: da vojna muzika na trgu svira marševe sve dok vojska odlazi, i poslednja da se povuče.
Na uzvisini više Pećke patrijaršije i na ulazu u Rugovsku klisuru, svi preostali topovi Druge i Treće armije i Odbrane Beograda poređani su kao za smotru, ali gusto. Pored topova, gologlavi, i u stavu mirno, stoje tobdžije. Pred njima su vojvoda Stepanović i generali Šturm i Živković, a desetak sveštenika činodejstvuje opelo: sahranjuju se srpski topovi. Zvone zvona Pećke patrijaršije. Aleksa Dačić plače. I mnoge tobdžije, i vojvoda Stepa Stepanović.
Sveštenici otpevaše “Vječnaja pamjat”, vojvoda Stepanović se okreće ka topovima, to čine i generali, staju mirno, pozdravljaju, vojvoda Stepanović komanduje:
Vojnici, izvršite poslednju naredbu!
On, sa generalima i pratnjom, odlazi, a vojnici stoje nemi i nepomični. Komandiri baterija komanduju da se poskidaju cevi, odnesu u šumu više manastira i zakopaju, a zatvarači i nišanske sprave ponesu sa sobom. Vojnici se ne pomiču. Komandiri baterija preteći ponavljaju naredbe. Tobdžije počinju sporo da demontiraju topove. Aleksa Dačić, Gojko Kninjanin i dodavalac granata Cvetko ne izvršavaju zapovest. Topovske kare počinju uz tresak da se stropoštavaju ka krovovima i kubetima Pećke patrijaršije i u Bistricu. Komandir Aleksine baterije viče:
Uništavaj! Šta čekaš, Dačiću?!
Aleksa Dačić iskorači ka njemu:
Gospodine poručniče, nas trojica smo odlučili da vučemo naš top dok možemo.
Komandir baterije zagleda svu trojicu, pa potrča da stigne vojvodu Stepanovića i raportira mu njihovu odluku. Vojvoda Stepanović je odmah odobri i naredi da u Skadru bude izvešten o sudbini svog jedinog neuništenog topa.
Izvršava se zapovest vojvode Mišića: u pećkom polju tobdžije Prve armije ispaljuju preostale granate u pravcu neprijatelja, nasumice. Grmljavina topova zaglušila zvona Pećke patrijaršije, na pećkim ulicama i trgu zbunila i zaustavila izbeglice i vojsku.
Između velikih vatri koje gasnu i dime, oko gomila žara, pepela i nedogorelih točkova i kolskih osovina, kasa i arhivskih sanduka, benzinskih buradi i kanti za gas i zejtin, telegrafskih i telefonskih aparata i žica, bolničkih nosila i knjiga, ljudi svih zanimanja i životnog doba, žene i deca iz svih društvenih slojeva i čitave Srbije, srpski dobrovoljci iz Austrougarske, lekari, bolničarke i novinari iz desetak evropskih zemalja i Amerike, robijaši, duševni bolesnici i gluvonemi iz beogradskog doma, ranjenici koji mogu da hodaju i austrougarski zarobljenici, ogrnuti ponjavama i šatorskih krilima, sa torbama i štapovima, vojnici svih rodova, sada samo sa puškama i polupraznim torbama, pocepane i kaljave odeće, okrenuli glave ka pucnjavi i slušaju, dok pred njima, na trgu, vojna muzika svira marševe.

SREĆNO JUNACI

A oko njih i na njima sve se crni: gar svunoćnih požara pretvorio sneg u crn mulj, pocrneo drveće, krovove i ljudska lica; ogaravljena je čitava varoš, osobito centar i trg, osim predsednika pećke opštine i dvojice opštinskih časnika koji u svečanim crnogorskim odelima, šareni i strogi, stoje ispred vojne muzike, dok promiče redak, krupan sneg.
Topovi umukoše, od Prokletija se odbi težak a kratak muk, pa zabrujaše zvona Pećke patrijaršije, vojna muzika poče nov marš, leleknuše hiljade žena. Vojska i narod, kao gurnuti, gazeći crn sneg po kome se žuti prosuta municija, krenuše ka Rugovskoj klisuri, uz Prokletije. Predsednik pećke opštine sa časnicima dovikuje vojnicima:
Srećno pošli junaci!
29. novembar 1915. godine
Nemačka Vrhovna komanda saopštava:
... Postignut je najbliži cilj: uspostavljena je veza sa Bugarima i Turskom... Srpska vojska više ne postoji... Postoje samo njeni bedni ostaci koji su se razbežali u divlje albanske i crnogorske planine, gde će bez hrane, a po ovoj zimi, naći svoju smrt.
Car Franja Josif zahvaljuje maršalu Fon Makenzenu na uništenju srpske vojske.
Lord Kičner, britanski ministar rata, izjavljuje:
Da. Sa Srbijom je, nažalost, svršeno. Moramo se povući iz Soluna. Ja sada moram misliti na odbranu Egipta.
3. decembar 1915. godine
Esad-paša, gospodar Albanije, naređuje:
Čujte, Albanci i Turci, kroz Albaniju prolazi srpska vojska! Vojska, kao vojska, tražiće od vas da kupi hranu. Srpski vojnici nemaju drugog novca sem papirne banknote od 10 dinara. Ali, znajte da je ona ravna turskoj medžediji. I ko pokuša da pobije njenu vrednost, ujedaće se i onde gde se niko ne ujeda!     

LIKOVANjE GRČKOG KRALjA
Sezanov, ministar spoljnih poslova Rusije, izjavljuje:
Srbija je uništena, ali engleskom krivicom. I francuska vlada snosi deo odgovornosti. Kolebala se o važnosti balkanskog ratišta.
Grčki kralj Konstantin izjavljuje:
Srbija je konačno uništena!

ŽALOSNA ODLUKA
General Aleksijev, načelnik Vrhovnog štaba ruske vojske, ministru spoljnih poslova Sezonovu:
Primio sam telegram generala Žilinskog o odluci koju su doneli saveznici da napuste Solun i prebace svoje trupe u Siriju, Egipat i na francusku granicu. Žalosna odluka koja svedoči da u našem savezu nema zajedničke strategijske zamisli... i spremnosti da se uoči, osim svojih interesa, i zajednički cilj borbe. Neophodno je da se, po svaku cenu, sačuva ostatak srpske vojske.

* * * * *
Feljton “Novosti“ o Solunskom frontu, napravljen povodom knjige Dragoljuba Živojinovića “Nevoljni ratnici“ i stavova akademika Dobrice Ćosića o albanskoj golgoti, izazvao je veliko interesovanje naših čitalaca. Punih 15 dana na stranicama “Novosti“ lomila su se koplja oko Ćosićevog stava: “Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivnu smrt za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatili.“
U nastavku feljtona objavljujemo nekoliko odlomaka iz četvrtog toma Ćosićevog romana “Vreme smrti“ u kome je veliki pisac potresno opisao epopeju našeg veka. Naslove i međunaslove dala redakcija.
Nastaviće se