Regent Aleksandar: Dajte nam hleba!

* * * * *

Iznureni vojnici ulazili su u Skadar ponaosob, u malim grupama, konjanici i pešaci izmešani; poneki odred je zadržavao svoje vojničko držanje; ali su mnogobrojni bili ljudi bez oružja. Svi su izgledali krajnje iznureni; kao pravi živi leševi koračali su s mukom, mršavi, ispijeni, sumorni, crna lica, ugašena pogleda. Njihovo tužno prolaženje nastavljalo se po čitave dane, pod kišom, po blatu. Nikakva žalba nije se čula sa usana ovih ljudi koji su toliko prepatili; kao da ih je neka zla kob gonila, išli su ćuteći, samo bi pokadšto progovorili: hleba. To je bila jedina reč koju su imali snage da izgovore... - zapisa Ogist Bop.
U Skadru, u recepciji hotela “Evropa”, čiji je vlasnik otkazao ručavanje i večeravanje srpskoj vladi, prestolonaslednik Aleksandar otvori sednicu vlade i saopšti:
Nas su prevarili saveznici, mi smo prevarili vojsku. Nadali smo se da će nas u Skadru, Medovi i Lješu sačekati savezničke lađe sa hranom, vojnom opremom i oružjem, a ovde smo saznali da su oni od nas digli ruke, uvereni da smo uništeni. Italijani, naši saveznici, ubedili su ostale saveznike da su od srpske vojske ostale rulje pljačkaša i grupice zaražene kolerom.
Jutros sam primio obaveštenje da su italijanske vojne vlasti, koje po odluci Londonskog pakta sada gospodare južnom i srednjom Albanijom, zabranile srpskim trupama, našim regrutima i deci, da pređu reku Vojušu i stignu do Valone i pristaništa. Najmanje četrdeset hiljada vojnika i dečaka umire od gladi u srednjoj Albaniji. Da joj sutra ne otmemo Dalmaciju i Istru, Italija želi ovde da nas uništi. Sve u svemu, gospodo, za čitav svet, Srbija je mrtva. Šta nam sada preostaje?
Svi ćute, gledaju u kolena i slušaju tih, mukli žamor hiljada vojnika i izbeglica koji su opkolili hotel “Evropu”, natiskali se na njene zidove i čekaju.
Molim vas, gospodo ministri, progovorite!
Ćute.
Gospodine predsedniče, bar vi recite nešto.
Nikola Pašić stegao štap među kolenima, pognuo se nad njim i ćuti.
Utihnu i žamor oko “Evrope”.
Zar vi zaista o svemu ovome nemate šta da kažete?
Ćute. Aleksandar pogleda u sat: dvadeset minuta ćute.
Sednica je završena - reče Aleksandar i izađe. Za njim lagano kreću ministri, nemi i ne gledajući jedan drugog. U recepciji hotela “Evropa” osta sam da sedi i ćuti Nikola Pašić. Okolo prašte bombe koje bacaju austrougarski aeroplani.

Idite odmah!

9. decembar 1915.
Poslanik Rusije u Srbiji Trubeckoj ministru spoljnih poslova Rusije Sazonovu:
“Usrdno molim da se što pre odgovori na pitanje Srba da li je balkanska kampanja završena i da li se mogu nadati da će im se i kada slati hrana. Prestolonaslednik Aleksandar mi rekao: ’Ja sam učinio sve što sam mogao. Dokazao sam svoju spremnost da se borim do kraja i ta spremnost me još ne napušta. Ali ja vas molim, dajte hleba mojoj vojsci... Ovamo su stigli najbolji. Dajte malo hrane da se povrati snaga. Pružite mogućnost da se ponovo udahne bodrost ljudima koji zaslužuju drugu sudbinu, a ne smrt od gladi. ’Prestolonaslednik izražava nadu da se Engleska i Francuska neće pomiriti sa izbegavanjem Italije da učini napor od kojeg zavisi sudbina Srbije.”
Srbima koji ka Draču i Valoni uzmiču ispred Austro-Ugara i Bugara, Italija ne dozvoljava da stupe u njenu “interesnu sferu”. Italijanski ekspedicioni korpus zadržava srpsku vojsku, regrute i dečake na obalama reka Škumbe, Semeni i Vojuše gde masovno umiru od gladi, bolesti i iscrpljenosti. Italija vrši pritisak na Englesku, Francusku i Rusiju da odreknu Srbiji njene teritorijalne zahteve u okviru ujedinjenja sa Hrvatskom i Slovenijom; da se Srbija odrekne Dalmacije i obale Jadrana.
Engleska saopštava da ne može sa svojom mornaricom da učestvuje u spasavanju ostatka srpske vojske niti može da prihvati plan generala Aleksejeva o održavanju balkanskog ratišta.
Italija izjavljuje da njena mornarica nema dovoljno transportnih sredstava da snabde hranom i preveze Srbe iz Albanije, koji su mahom bolesni od kolere. Njihovo spasavanje zahteva maksimalne sanitarne mere predostrožnosti kako bi se mornarica i kopno sačuvali od katastrofalnih epidemija.
Esad-paša, iako mu je vlast nesigurna jer su mu austrijski špijuni i katolički fratri pobunili pleme Miridita, u ovim danima je jedini odan Srbiji; pomaže u svemu koliko god može, čini sve što Srbi od njega zatraže. Esad-paša i oni dobrodušni Arnauti koji na putevima kojima prolaze srpske vojske i izbeglice, i sami polugladni, pružaju komad proje i činiju mleka, daju konačište i po svu noć lože ognjište dok spavaju premoreni Srbi, opominju napuštene: na ovom svetu još postoji poneko ko može da učini i dobro.
“U Skadru je bilo strašno. Zbog Italijana je propalo sigurno više od deset hiljada ljudi. Gomile leševa bacane su u more” - zapisa Ljuba Jovanović, ministar.
“Skadar je postao mesto gde je imala Srbija da umre” - zapisa Anri Barbi.
U hotel “Albanija”, koji prokišnjava, u kome je pod stražom karabinjera, sa lekarom, ađutantom i Zdravkom smešten kralj Petar pod imenom “general Topola”, dolazi komandant italijanskog okupacionog korpusa u Albaniji, general Bertoti:
Molim za izvinjenje što moram vašem veličanstvu saopštiti da morate odmah ići iz Valone.
Odmah?
Da, odmah.
Zašto? Zar kao krivac?
Šta mogu. Tako mi je moja vlada naredila.
Dajte mi nekoliko časova da spakujem stvari i platim hotel.
Možete ostati najviše još četiri sata. To zato što brod koji će vas prevesti u Brindizi još nije stigao.
Kako treba da razumem vaš čin, gospodine generale?
Kao čin moje velikodušnosti, veličanstvo. Ja sam dobio naređenje da napustite Valonu čim stignete, ali sam se sažalio kad sam vas video onako umornog. Ta moja dobrota nije u Rimu dobro primljena. I ja sam noćas dobio novo i za mene neprijatno naređenje.
Hvala vam, generale. Koristim ovu priliku da vam zahvalim na svakom dobru koje ste učinili, i koje ćete učiniti mojim vojnicima. A vašoj vladi, molim vas, prenesite moju poruku. Dobro vidim nameru Italije da glađu umori srpsku vojsku i, bez ispaljenog kuršuma ovde u Albaniji, osvoji Dalmaciju i naše primorje. Ali sam čvrsto uveren da tom latinskom veštinom više ne mogu da se zadobiju jugoslovenske zemlje. Zbogom, generale.

Jeli travu

18. decembar 1915.
PaŠiĆeva poruka poslanicima Kraljevine Srbije u Petrogradu, Parizu i Londonu:
“Obavestite savezničke vlade da sam danas poslao u Rim sledeći telegram: Naša vojska gladuje. Nema hleba i nema brašna nigde da se kupi. Ako nam se odmah ne pošalje brašno onda predstoji kapitulacija zbog gladi, jer izmučena vojska ne može da živi bez hleba. Pre tri dana su nam saopštili da u Medovu i Bar stižu brodovi, ali do ovoga trenutka ništa nije stiglo. Najenergičnije tražite da nam odmah odgovore da li ozbiljno misle da nam pošalju hranu, ili će nas umoriti glađu.”
Dok se srpska vojska povlači na Jadransko primorje, četrdesetak hiljada Crnogoraca, gladnih, bosih, neobučenih i slabo naoružanih, rastrojenih porazom bratske srbijanske vojske i izdajom saveznika, pometenih kapitulantskom strujom sa Cetinja i trvenjima dve srpske dinastije, drže front prema korpusima Austrougarske carevine, dug blizu pet stotina kilometara. Zakriljuju i štite povlačenje Prve, Druge i Treće srpske armije, a polugladni narod Crne Gore deli poslednje zalogaje sa izbeglicama i vojnicima Mišićevih i Stepanovićevih trupa.
“Na obali Svetog Jovana Medovskog, nemajući snage da se dignu, Srbi su ležali na zemlji, trpali u usta vlažnu zemlju i jeli travu da utole muke od gladi, a gledali su na stotinak metara od obale ukotvljene italijanske brodove za prevoz trupa i sa životnim namirnicama, koji nisu primili ni jednog izbeglicu i ni mrvicu brašna nisu davali...” - piše Herman Vendel.
Od Medove do Lješa, po morskoj obali rasuli se Srbi, vojnici i civili, žene i deca, i gledaju u pučinu: čekaju lađe. Kisnu i lože vatrice koje kiša brzo gasi. Žene čeprkaju po konjskoj balezi, traže nesvarena zrna i kuvaju ih u barskoj vodi; muškarci gule kosture crknutih konja, traže školjke, priviđaju im se lađe; mnogi lude u očajanju.

PLjAČKA MRTVIH
“Arnauti pljačkaju i mrtve... Gola tela pokriva tanak sloj leda, gladak i prozračan kao staklo. Mnogi vojnici probodeni bajonetima; drugi pogođeni kuršumom. Strahovite rane: široke rane na zatiljku kroz koje se vide zubi... Jedan potpuno nag, opružen na ledu, na padini, raširenih ruku i okrenute glave, izgledao je kroz maglu u ovom sumračnom pejzažu, kao stari krst od bojenog drveta, iščupan sa kapele...” - zapisa Anri Barbi.

POKOLj SRPSKIH DEČAKA
Na kamenjaru prošaranom klekom, negde oko Debra, eskadron bugarske konjice sustiže dve stotine regruta i dečaka koji se povlače s jednom kolonom austrougarskih zarobljenika, a koje vode Mihajlo Radić i Pavel Vojteh. Kao izgladnele i premrzle jarebice dečaci prsnuše po strani, skrivajući se u žbunju kleke, Bugari ih opkoliše, sjahaše s konja i uzeše redom da ubijaju, više sabljama i bajonetima no puškama. Dvadesetak regruta koji imaju puške daju otpor, hrabriji i jači strmoglavljuju se ka reci, u odbranu dečaka stupaju austrougarski zarobljenici, kupeći puške izginulih. Doktora Vojteha raniše i zarobiše Bugari, a Mihajlo Radić, prestravljen bajonetima kojima Bugari nabadaju njegove nemoćne sredoboljnike, sakri se u čkalju i, u odbranu svojih bolesnika, ne smede ni revolverski metak da opali...
Nastaviće se