Pašić: Velika gladmori našu vojsku

A pukovnik Kajafa svakog dana vrši smotru ostatka svoje divizije, rasute po blatnoj obali. Oficirima proverava časovnike: ukoreva svakog kome časovnik ne radi.
Još nije nastupio vremestoj. Vreme, ipak, prolazi, gospodo.
Nije mu važno da li časovnik tačno radi, nije siguran ni da li je njegov časovnik tačan; važno mu je jedino da oficiri misle na vreme i da svakog jutra navijaju svoje časovnike. Obilazeći vojnike, naređuje im da ubijaju vaške:
Ne trpite tu sitnu gamad. Ubijajte je, junaci! Ubijajte makar vaške. Svaki Srbin može za dan da ubije najmanje bataljon vašaka!
I vojnici, čim ugledaju svog komandanta, skidaju dronjke i počinju da ubijaju vaške. Ali to ne mogu svi. Ti više ništa ne mogu. A poneki i jedu vaške, zureći u morsku pučinu i cvokoćući na slanom i mokrom vetru.
Na putu za Elbasan, vodeći po ledenoj kiši još žive dečake sa raskrvavljenim tabanima - polovina bataljona koji je krenuo iz Prizrena uz put je pomrla od gladi, bolesti i zime, a desetak njih je sa svojim komandantom ubijeno od arnatuske zasede - prota Božidar u pocepanoj i kaljavoj mantiji, zgužvanoj kamilavki i osmuđene brade, kad ugleda praznu kamenu zgradu pored druma, molitvom zahvali Bogu za milost. Pozva dečake koji još mogu koračati da u obližnjoj šumi nakupe suvarke i sa slamom koju nađe pored ugašenog ognjišta nasred velike kamene odaje brzo založi vatru, oko koje prikupi sve svoje unuke.
Reče im da skinu mokru odeću i obuću i prosuše je pre no što poležu da spavaju; razdeli svima po tri oraha koje je danas jevtino kupio od Arnautina; poče da im priča kako će im biti toplo kad stignu do mora, i kako će ih velike lađe voziti preko mora u zemlju u kojoj, umesto naših šljiva i jabuka, raste drveće koje rađa najslađe i najmirišljavije voće na svetu - pomorandže i limune.
Kad ga zbog njihovih očiju i lepe vatre obuze neka milina, eksplodiraše bombe zapretane u pepelištu, ubiše protu Božidara Jevđevića, jednog rođenog i još nekoliko usvojenih unuka. Preživeli se razbežaše u pomrčinu, na kišu; ranjeni ostaše da cvile oko raznetog i iskrvavljenog ognjišta.
Glad, zima, bolest - ista smrt - miri ratne protivnike: austrougarske zarobljenike i Srbe, prošlogodišnje njihove pobednike. Srpski vojnici više ne sprovode svoje Švabe. I više se ne razlikuju po uniformama i zastavama; sada se razlikuju po snazi da trpe i drugome učine po neko dobro. Izmešale se kolone, jedni i drugi liče na prosjake; puške ne nose samo Srbi, puške nose i neke Švabe: zajednički i složno se brane od arnautskih pljačkaša i zaseda.

Rusijo, pomozi!

Austrougarski zarobljenici pomažu ženama, nose srpsku decu i ranjenike, dele hranu sa dečacima i regrutima, greju se oko istih vatri i stražare na smenu. Na vrletima iznad provalija hvataju se za ruke, pridržavaju, izvlače se iz nameta; jači Srbi pomažu slabije Švabe; mnoge Švabe u svemu pristaju na sudbinu poraženih i izginulih Srba. Ratne neprijatelje smrt čini braćom.
Prestolonaslednik Aleksandar caru Rusije Nikolaju II:
“S nadom da će se moja vojska na Jadranskom primorju snabdeti i reorganizovati na miru uz obećanu pomoć saveznika, ja sam je preveo preko albanskih i crnogorskih planina. Ne našav ništa od obećanog ovde... ona stoji danas pred najžalosnijim svršetkom... U tom najtežem trenutku ja se obraćam Vašem Imperatorskom Veličanstvu u koje sam uvek polagao svoje poslednje nade s molbom za Vašu visoku intervenciju da bih vojsku spasao od sigurne propasti i da bih je mogao u miru pripremiti za nove napore koji prestoje njoj i savezničkoj vojsci.
Da bi to moglo biti, potrebno je da savezničke flote što pre prevezu moju severnu vojsku iz Sv. Jovana Medovskog u kakvo bezbedno mesto, nedaleko od granice Srbije, najbolje u okolinu Soluna. Gladna i iznemogla vojska ne može suvim stići iz Skadra do Valone, kuda je savezničke vrhovne komande misle da upute.
Ja se nadam da će ovaj moj apel naći odziv kod Vašeg Imperatorskog Veličanstva koji se uvek očinski starao za srpski narod i da će intervenisati kod saveznika da spasu srpsku vojsku od katastrofe koju nije zaslužila, a koja joj inače predstoji.”
Pašić poslanicima Kraljevine Srbije u Petrogradu, Parizu i Londonu:
“Nalazeći se pod utiskom užasa usled gladi, ja sam uputio našem poslaniku u Rim sledeći telegram:
... Znajte, vojnici umiru od gladi... Ako saveznici ne mogu da nam pošalju ljudsku i stočnu hranu, neka nam to kažu, jer neće valjda čekati da svi srpski vojnici pomru od gladi.”
Girs, ruski poslanik u Rimu ministru spoljnih poslova Rusije Sazonovu:
“Sonino je nekoliko puta energično tvrdio da Italija neće pustiti Srbe u Valonu. Ako se Srbi pojave južno od Škumbe, Italijani će ih napasti...!”
Nikolaj II Predstolonasledniku Aleksandru:
“S osećanjima bola pratio sam odstupanje hrabre srpske vojske kroz Albaniju i Crnu Goru. Izjavljujem Vašem Kraljevskom Visočanstvu moje iskreno divljenje pred veštinom kojom je vojska pod Vašim rukovodstvom odolevala svim teškoćama povlačenja odbijajući napade svuda brojno nadmoćnijeg neprijatelja.
Saglasno mojim naredbama, ministar spoljnih poslova je više puta pozivao saveznike da preduzmu mere za sigurnost morskog puta Jadranskim morem.
Zahtevi ovi obnovljeni su i ja se nadam da će slavnoj srpskoj vojsci... biti data mogućnost da napusti Albaniju. Verujem čvrsto da će se Vaša vojska skoro oporaviti od preživelih teškoća i ponovo uzeti učešća u borbama sa opštim neprijateljem.
Pobeda nad njim i vaskrs velike Srbije biće Vama i bratskom srpskom narodu uteha za sve što ste preživeli.”
Sazonov poslaniku Rusije u Srbiji Trubeckom:
“Izvolite uveriti Pašića da države Antante nikako ne smatraju da je kampanja na Balkanu završena i da one nastoje da se srpskoj vojsci šalje hrana i municija. One su čvrsto rešene ne samo da ponovo uspostave Srbiju u ranijim granicama već i da se ostvare teritorijalna obećanja.”

Dođite pešice

Saveznici ne znaju šta će sa Srbima u Albaniji. Pogađaju se i izmenjuju diplomatske telegrame. Najzad, na ultimativnu pretnju Rusije da će raskinuti vojni savez i svesrdno zauzimanje Francuske, Italija prima na sebe da srpsku vojsku i izbeglice evakuiše sa severa na jug albanske obale, u okolinu Valone, gde će se snabdevati hranom i izvršiti evakuacija. Ali Italija, uz podršku Engleske, iz sigurnosnih razloga, zbog blizine austrougarske flote u Boki Kotorskoj, ne pristaje da se ukrcavanje Srba izvrši u medovskoj luci, oko koje su se oni sakupili, pribili uz morsku obalu i na danonoćnoj kiši gledaju u morsku pučinu i čekaju savezničke lađe, dok po njima austrougarski aeroplani bacaju bombe i letke u kojima ih pozivaju na predaju.
Italija postavlja zahtev srpskoj vladi i Vrhovnoj komandi da vojska i izbeglice dođu pešice do Drača i Valone, gde bi ih primili u lađe. Taj zahtev srpska vlada i Vrhovna komanda ne prihvataju, jer ni vojska, ni izbeglice, ne mogu gladni i iznemogli još trista kilometara da pešače kroz močvare.
Prestolonaslednik Aleksandar moli predsednika Francuske Republike Poenkarea da Francuska primi na sebe prevoz srpske vojske od Medove do Drača i Valone, koje joj je Italija odredila za prikupljanje i ukrcavanje. Ali i Francuzi iz “viših razloga” i veće plovidbene sigurnosti odbijaju da Srbe ukrcaju u Medovi: zahtevaju da se gladni, iscrpljeni i bolesni vuku kroz močvare i šikare niz albansku obalu do Drača i Valone.

ITALIJA NEĆE DA POMOGNE
Izvoljski, ruski poslanik u Parizu, ministru spoljnih poslova Rusije Sazonovu:
“Francuzi su uvereni da italijanskoj vladi nedostaje dobra volja za pomoć srpskoj vojsci. Zbog toga se vode razgovori da francuska flota mimo Italije preduzme spasavanje srpske vojske sa obale Albanije...”

DOLAZI NAJŽALOSNIJI KRAJ
PaŠiĆ poslanicima Kraljevine Srbije u Petrogradu, Parizu i Londonu:
“...Saopštavam vam radi znanja i upravljanja... da glad desetkuje našu vojsku... Do sada je primljeno svega 110 hiljada kilograma brašna, 3000 sanduka dvopeka i 110 hiljada kilograma zobi. Sva ta količina hrane i furaži bila bi nekako dovoljna za 5-6 dana ljudima i 3-4 dana konjima. A mi ovde na morskoj obali boravimo i čekamo lađe već 22 dana... Kiša pada dvadesetak dana. Nema šatora. Niti se u okolini može nabaviti drvo za ogrev. Vojska ne može više da živi...
S obzirom na takvo stanje mora se očekivati najžalosniji kraj srpske vojske.”
Nastaviće se