Gde si sada, Pašiću,izdajico i zlotvore

28. decembar 1915.
Trubeckoj, ruski poslanik u Srbiji, ministru spoljnih poslova Rusije Sazonovu:
“Danas je Skviti po nalogu italijanske vlade izjavio Pašiću da srpske trupe koje se povlače ka Valoni ne treba da pregaze reku Škumbu. Pašić je odgovorio da se čudi takvom stavu... Srbi su se povukli u Albaniju da bi se borili sa zajedničkim neprijateljem, a ne sa saveznicima... i da se pokret srpskih snaga ka Valoni vrši prema upornim savetima saveznika, a ne po svojim političkim pobudama. Treba poželeti da saveznici najzad dođu do određene sporazumne odluke o daljoj sudbini srpske vojske... Ovde je veliko ogorčenje protiv Italijana koji pristaju da prevoze samo vladu. Vrhovnu komandu, kralja i lica na službenoj dužnosti. Transportni brod koji je juče stigao u Medovu odbio je da primi veliki broj izbeglica koje su ga čekale sa porodicama u nemogućim uslovima. Ljudi su čak skakali u vodu, ali ni njih nisu primili. Ima slučajeva i ludila zbog očajanja.”
Srpska vojska se okreće Francuskoj koja, jedina među saveznicima, može da je spase i predaje joj se potpuno i bez rezerve... Pašić izjavljuje generalu De Mondeziru, šefu francuske misije u Albaniji: Mi smo u vašim rukama. Radite od nas šta hoćete. A Francuzi počinju da rade prijateljski.
Srpska vlada i Vrhovna komanda, zbog neposredne ugroženosti od Austrougarske sa severa i gladi koja ubija vojsku i izbeglice, moraju da pristanu da povedu vojsku i narod niz albansku obalu, ka Draču i Valoni. Počinje višednevno i mukotrpno povlačenje kroz močvare, po decembarskoj kiši. Bez hleba i nade.
Pukovnik Kajafa, obilazeći svoje vojnike, rasute i zaglibljene u blatištima reke Maće, uspinje se na panjeve i viče:
Umijte lica, ljudi! I znajte: nije istina da smrt svakog i svuda stigne! Ne stigne svakog, glavom vam jamčim. Otkad je živog stvora na ovoj zemlji, ni u jednoj pogibiji, ni u jednom požaru, ni u jednom pomoru - ne izgine sve! Ni smrt, ta smrtina, otac je njen, nije tačna, nije svemoćna. Uvek neko preživi, čujete li!

Pašić plače

7. januara 1916.
Francuska vlada na uporno nastojanje generala Žofra i ministra mornarice, konačno je rešila da preveze srpsku vojsku na ostrvo Krf...
Austrougarska armija kreće u odlučan napad na Crnu Goru. Hercegovački odred pruža žestok otpor. Sandžačka vojska nekoliko dana bajonetima i ručnim bombama vodi beransku i mojkovačku bitku. To su bitke za čast, slavu i pesmu. Kralj Nikola i crnogorska vlada traže od neprijatelja primirje, a za koji dan potpisaće kapitulaciju.
Kapitulacija Crne Gore i brzo napredovanje austrougarskih trupa ka Skadru primoraše srpsku vladu i savezničke poslanike da panično beže iz Skadra u Medovu, gde je trebalo da ih sačeka italijanska lađa i preveze najpre u Brindizi, pa na ostrvo Krf.
Po ledenoj kiši i vetru, Pašić, sa ministrima i diplomatama, u sumrak stiže u medovsko pristanište, ispunjeno hiljadama izbeglica, žena, dece, ranjenika, bolesnika i vojnika koji kisnu i cvokoću na buri, zagledani u uzgibano, zapenušano more, čekajući lađu za koju su čuli da dolazi. Predsednika vlade, mokrog do kože, do pristanišne zgrade jedva propusti gomila zbijenih izbeglica, koji jedni drugima lome rebra da se probiju bliže gatu na koji se sručuju talasi.
Pašić i ministri uđoše u baraku britanskog admirala Tolbridža, savezničkog komandanta pristaništa, a kasno uveče italijanski kapetan Lenjani im saopšti da je stigla italijanska lađa “Ćita di Bari”, koja će po naređenju iz Brindizija noćas primiti samo kraljeve Srbije i Crne Gore, vlade obe države i savezničke diplomate, svega petnaestak lica.
Ta italijanska odluka zaprepasti Pašića i istog časa raznese se po pristaništu; hiljade očajnika nagrnuše na Tolbridžovu baraku, zapomažući, psujući, preteći:
Gde si, Pašiću, srpski zlotvore? Bežiš sa ministrima, a narod i vojsku ostavljaš da pomru od gladi i budu poklani! Izveo si nas iz zemlje, sad nas ostavljaš, izdajico! Što nas prevari, gde nas dovede, grobaru? Ubico!
Nikola Pašić se strese i zarida: prvi put uplašen od ljudi, prvi put do srži uvređen i ponižen, prvi put nemoćan da išta učini. Ministri i saveznički poslanici, dotučeni Pašićevim plačem, beže napolje, na kišu i vetar; neko ugasi lampu da više niko ne vidi kako plače Nikola Pašić. Sa hukom vetra i mora mešaju se jauci i pretnje hiljada ljudi, žena i dece iz pomrčine.
Kapetan Lenjani pozva Pašića, ministre i diplomate da se ukrcaju u parni čamac koji će ih odvesti do osvetljene lađe što se ljulja na talasima, daleko od obale. Utovarajući ih po mraku u čamac, kapetan Lenjani izbroja petnaest, šesnaestog odgurnu sa pontona i čamac krenu ka “Ćita di Bari”, ispraćen izbezumljenom kuknjavom izbeglica i vikom poslanika, činovnika i oficira; da se dokopaju čamca, Paun Aleksić i neki poskakaše u more, ali ne uspeše da se uspnu u njega.
Posle desetak minuta plovidbe po talasima i pomrčini, čamac sa svojim izabranim tovarom tresnu o bok lađe. Uz pletene lestvice mornari izvlače ministre i diplomate, a brodski lekar, sa baterijskom lampom i kašikom u ruci, dočekuje ih i strogo naređuje:
Molim, zinite!
Stavlja im kašiku u usta i lampom osvetljava ždrela; pregledani, terani vetrom beže sa palube u kabinu. Poslednjeg iz čamca mornari izvlače mokrog Nikolu Pašića. Brodski lekar mu osvetli veliku belu bradu, uplaši se te brade koju ima samo Bog i ispusti u more svoju kašiku i lampu. Nikola Pašić bez lekarskog pregleda, sa svojim štapom i crnim koferčetom, stupi na italijansko državno tle.
“Odstupamo kroz blato, kroz glib... sumorne lokvanje i trske, kroz očajnički monoton treset, bez linija, bez jasnog obzorja, bez ijednog svesnog predelskog izraza. Ta mutna, troma i tmurna strašna oblast bare i gliba, prepuna konjskih naduvenih leševa, bačenih fišeklija i redenika, torbica i krpa, nabačenog pruća i lesa, lagano drhti pod nama, i u nama, osvaja nam celu svest i svaku misao. Kao da, otkako se rodismo, oprezno i teško gazimo kroz glib... kroz roviti mulj, kroz ogromne leševe konja, nepostojećim krivim bludnjama...”, zapamti pesnik Stanislav Vinaver.
“U blatu kao živa groblja leže razbacani mrtvaci. Živi kosturi gaze preko svojih mrtvih drugova, golih i opljačkanih od neprijatelja. Gaze, ne iz nemilosrđa, nego što druga puta nema.
Na svaki korak sretate po nekog očajnika koji leži u blatu, izbezumljena pogleda čeka smrt. Umire od gladi. Mi mu nemamo šta pružiti...
Umorni, polusvesni koračamo dalje, noga upada u blato do kolena, plivamo po blatu, gazimo reke do pojasa, preskačemo ograde i dajemo poslednju banku za parče bljutave proje. Na sreću, ovaj očajni put kroz močvare gde veje smrt ne traje dugo - najviše šest dana...”

Nova epopeja

Kad ovim putem i ovako kako je zapisano pesnik Milutin Bojić u zaranke stiže u Drač, sa nekim sličnim kaljavkom siđe do mora da umije lice. Čim se umiše, prepoznadoše se: osmehnu se, pa se zasmeja Stanislav Vinaver i zagrliše se, kaljavi i mokri. Sedoše na istruleli čamac i zagledaše se u ustalasano more, ćuteći dugo. Talasi im dopiru pred noge, šumeći. Vinaver upita:
Šta misliš, Bojiću, posle ovoga rata, kakva će poezija nastati?
Rodiće se velika, nova epopeja o našem pokolenju. Ja od polaska iz Peći smišljam poemu o Srbiji koju zovem “Crveno krštenje”. Pevaću o novom mesiji Južnih Slovena, o nepobedivosti života, ljudskoj snazi i veličini. O veličini našeg bola i ponosa.
Ne, Bojiću. Poezija posle ovoga - biće muklost. Muklost i mistika. Pa odjednom gromoglasni smeh i pišanje na zvezde.
Nikako! Srpski narod mora biti opevan.

SA POSLEDNJIM VOJNIKOM
NA poziv Italijana da ga u Lješu ukrcaju u lađu i prevezu u Bizertu, prestolonaslednik Aleksandar, iako još bolestan od operacije testisa u Skadru, odlučno odbija: “Ja ću se ukrcati u lađu za mojim poslednjim vojnikom!”

OSTAVKA VOJVODE MIŠIĆA
I VOJVODA Mišić iz Podgorice stiže u Skadar. Tu ga sačeka srdžba vrhovnog komandanta Aleksandra zbog pokušaja u Peći da ne izvrši naredbu Vrhovne komande; sačeka ga šaputanje oficira i političara da je u Peći zastupao kapitulaciju. Sumnjičenja za izdaju, političke spletke i poraženička zloba primoravaju Živojina Mišića, već izmučenog naporima i ozlojeđenog na saveznike, Aleksandra i Pašića, da podnese ostavku na komandovanje Prvom armijom. Čim ga Italijani primiše na lađu, ode u Italiju, bolestan i očajan.
Nastaviće se