Koreni naših deoba

 POSLE usvajanja novog ustava i proglašenja SRJ, 27. aprila 1992. godine, trebalo je da Savezna skupština izabere novog predsednika Federacije i novog saveznog premijera. Kako sam kasnije saznao, Milošević je za novog predsednika imao listu od nekoliko kandidata, ali je najužim saradnicima pomenuo samo ime Dobrice Ćosića. Za mene je poznati romanopisac i Titov protivnik u drugoj polovini njegove diktature bio najbolji izbor.
Od viđenijih intelektualaca i afirmisanih nacionalnih demokrata, uz bok mu je jedino mogao da stane prof. dr Mihailo Đurić. Ne znam zašto Milošević i njegov intimni krug nikada nije pominjao to svetlo ime. Možda zato što, pored nacionalnog i demokratskog, Đurić nije mogao da se pohvali nijednim ideološkim predznakom, u čemu je Ćosić bio u nadmoćnoj prednosti. Ćosićeva ideološka prošlost imala je, međutim, i drugu prednost: mogla mu je pomoći da kod Miloševića stekne poverenje potrebno za uticaj na njegovo veće i smelije demokratsko ponašanje.
Iskreno sam se radovao kada mi je Ćosić poverio da je od Miloševića dobio ponudu da bude prvi predsednik reorganizovane Jugoslavije. Priželjkivao sam da ćemo zajedno više moći da učinimo da Miloševića približimo stvarnoj demokratiji i utremo put čvršćem nacionalnom konsensusu u bitnim nacionalnim i državnim pitanjima. Sećanja na demonstracije opozicije 9. marta 1991. godine opominjala su da nam dalje deobe ne mogu doneti ništa dobro i da, možda, treba razmotriti mogućnost stvaranja vlade nacionalnog jedinstva ili neke koncentracione vlade.

Komesar i glumac

ČITAV moj misaoni politički proces u to vreme bio je okrenut izbegavanju kriza i polaganju mostova prema opoziciji, na koju je nama nenaklonjeni deo Zapada vršio sve veći uticaj. Kasnije sam shvatio da je u mom oduševljenju izborom Ćosića bilo mnogo idealizma. Propuštan kroz filter mojih priželjkivanja, on je postajao čistiji i plemenitiji nego što je stvarno bio. U stvari, Ćosić sa sebe nikada nije sasvim otresao pepeo nekadašnjeg partizanskog komesara, pa je znao da pomalo bude i prerušen glumac.
Nekoliko dana pre davanja formalnog odgovora Miloševiću, odglumio je u mom stanu čoveka raspolućenog učinjenom ponudom, koji je došao po prijateljski savet, jer ni sam nije znao da li je pametno da je prihvati ili odbije. Razume se da sam ga svim silama ohrabrivao da ponudu prihvati, budući potpuno uveren da SRJ u njenim prvim koracima treba da vodi ličnost takvog moralnog ugleda i intelektualnog formata. On je moje nagovaranje nevoljno prihvatao, ali je rekao da će još razmisliti.
Mnogo godina kasnije, saznao sam od jednog zajedničkog prijatelja iz tog vremena, da je Ćosić odluku da prihvati ponudu doneo još ranije, ali da je želeo da se “posavetuje” sa više prijatelja i poznanika da bi u političkoj javnosti ostavio utisak da se dugo kolebao i premišljao da li da je prihvati. Ali, i da sam za taj mali lukavi nestašluk Ćosića ranije saznao, to ne bi uticalo na moje veliko zadovoljstvo kada ga je konstitutivna Savezna skupština izabrala za prvog predsednika SRJ.
Sarađivali smo od prvog dana iskreno i konstruktivno. Nije krio potrebu za stručnim i iskusnim saradnicima. Trudio se da od svog kabineta napravi stecište i žarište političkih razmišljanja i ideja o tome šta bi bilo najbolje i najnužnije da činimo radi zaštite interesa SRJ u sve težim ekonomskim i političkim okolnostima. Koliko mi je bilo poznato, održavao je česte i srdačne kontakte sa Miloševićem, trudeći se da maksimalno sinhronizuje svoje postupke sa njegovim. Koliko sam primećivao, Milošević ga je primao sa velikim uvažavanjem kao moralnog oca nacije i činio je sve da njihove odnose ničim ne ošteti. Šta je u njihovim glavama bilo, ne verujem da je iko pouzdano znao. Može se pretpostaviti da je Milošević bio ubeđen da mu Ćosić na kraju sedme decenije života neće biti politički takmac i da je planirao da izvuče političke koristi od saradnje sa takvim bezopasnim predsednikom Jugoslavije.
Na prvi pogled naivan i neambiciozan, Ćosić je, možda, osetio trenutak da i sam zaigra na najveću političku kartu, na šta su ga, verovatno, ohrabrivali njegovi savetnici, a ne treba isključiti ni njegovog suseda - britanskog ambasadora.

U četiri oka

Na postojanje takvih ambicija ukazuje i njegovo vrlo brzo ispoljeno nestrpljenje sa Miloševićevom političkom inertnošću i stvarnom nespremnošću da se otvori za brze i suštinske demokratske procese.
Da li je Ćosić u oštroj međusobnoj korespondenciji “u četiri oka”, koju je započeo ubrzo posle smeštanja u predsedničku stolicu, želeo Miloševića da “prevaspita” i pomogne mu da izađe iz rova, ili je, znajući da Milošević neće poslušati njegove savete i apele, započinjao borbu za politički primat u zemlji?
Obojica su bili sračunato indiskretni, pa su mi pokazivali kopije svojih pisama. Nisu mi se sviđala, jer nisu nagoveštavala ništa dobro. Činio sam sve da se njihova interna polemika stiša. Bez obzira na nespornost Ćosićevih argumenata, s kojima sam se intimno slagao, nadmoćno se nametao zaključak da je on izabrao pogrešan put. Na Miloševića se moglo uticati samo poverenjem i manjim koracima, a nikako frontalnim napadima. Put koji je Ćosić izabrao zatvarao je praktične mogućnosti daljih uticaja i usmeravanja Miloševića u pravcu razvijenog civilnog društva i tržišne privrede.
Dovođenjem Milana Panića iz SAD za saveznog premijera, Milošević je dovoljno pokazao da je na takvo provereno i stabilizirajuće kretanje bio spreman. Ni sada ne znam zašto je Ćosić propustio jedinstvenu priliku da Miloševića poverenjem i saradnjom, umesto lekcijama i napadom, postepeno izvuče iz njegove komitetske školjke i razvije u modernog evropskog državnika.

* * *
U Feljtonu koji započinjemo danas objavićemo najinteresantnije delove iz upravo objavljene knjige Vladislava Jovanovića “Rat koji se mogao izbeći”, u izdanju beogradskog “Nolita”. Učesnik i svedok dramatičnih zbivanja postavnojevske Jugoslavije, Jovanović u svojstvu ministra inostranih poslova piše o unutrašnjim lomovima, ali i spoljnim pritiscima, medijskoj satanizaciji, i odlukama kojima je krojena sudbina zemlje, sve do otvaranja pitanja Kosova i Metohije i besprizornog bombardovanja SR Jugoslavije

* * *
NARUDžBENICA
Knjiga može da se kupi u svim ”Nolitovim” knjižarama ili da se poruči na e-mail: kizalterŽeunet.yu telefonom 011-308-72-78.
Nastaviće se