Poniženje u Londonu

ATMOSFERA oko nas nije mogla da zaobiđe ni politički vrh zemlje. Predsednik Ćosić, inače sklon emotivnom doživljavanju političkih situacija, bio je uveren u realnost pretnji da je bombardovanje Jugoslavije neminovno i predavao se apokaliptičnim vizijama. Kao takav, više je štetio nego koristio, iako je njegova malodušnost imala i lekovito dejstvo, jer je potkresivala krila srpskog inata i beskompromisnog prkosa.
Premijer Panić je, ohrabren nadama da će mu Londonska konferencija pomoći da se brže reši Miloševića, plivao u svojim protivrečnostima, političkom diletantizmu i teatralnim gestovima. Pokušavao je da se nametne i da sve pripreme za Londonsku konferenciju uzme u svoje ruke. Pooštravao je rečnik prema Miloševiću i omalovažavao ga napadajući ga pred drugima. Zbog takve njegove apsolutističke osobine, ubedio sam predsednika Ćosića da jedno koordinaciono telo Savet za usaglašavanje državne politike, a ne jedino premijer Panić, odlučuje o stavovima u vezi sa Londonskom konferencijom. Pored Ćosića, Panića i Miloševića, to telo su činili predsednik Crne Gore M. Bulatović, ja i još nekoliko resornih ministara. Osetivši stegu, Panić se bunio, ali je morao da prolazi kroz filter tog tela.

Osuda Srbije

ZA razliku od Panića, Milošević se držao povučeno i naoko pomirljivo, stoički trpeći sve njegove provokacije, optužbe i pozive na demisioniranje, koje je on, u tim danima, sipao kao iz rukava. Takav Milošević je bio neprepoznatljiv za one koji su ga drukčijeg poznavali. Pitao sam se šta se to u njemu desilo ili dešava kada se najednom od lava pretvorio u miša. Panić i, donekle, Ćosić su monopolisali kontakte sa stranim državnicima, dok je Milošević, izbegavan od njih, bio politički nezaposlen i sve više gubio optičku sliku prvog državnika zemlje. Iako nisam razumevao niti podržavao mnoge Miloševićeve poteze u unutrašnjoj politici, kosa mi se dizala u kakve ruke je zemlja bila dopala. Svi su znali da se Londonska konferencija organizuje protiv nas. Zato nismo imali nikakvog uticaja na njenu organizaciju, protokol i dokumente. Tamo su nas očekivali kao optužene kojima treba presuditi. Amerikanci i vodeće zemlje EU činili su sve da nas do kraja ponize, posebno u vezi sa našim statusom i nazivom. Zato je jednim solomonskim rešenjem izbegnuto pominjanje funkcija naših predstavnika: Ćosića, Panića, Miloševića i Bulatovića.
Londonska konferencija za bivšu Jugoslaviju održana od 26. do 28. avgusta 1992. godine može se smatrati naslednikom Haško-briselske konferencije o Jugoslaviji, iako je sazvana u drukčijoj situaciji i održana sa drukčijim ciljevima. Umesto razočaranog lorda Karingtona, koji nije voleo stampedo Zapada u priznavanju nezavisnosti bivših jugoslovenskih republika, na scenu su stupili lord Oven i Sajrus Vens. Dok je imenovanje Sajrusa Vensa delovalo umirujuće, s obzirom na njegovu urođenu taktičnost i pravničku racionalnost, pojavljivanje lorda Ovena, poznatog jastreba u jugoslovenskoj krizi, bio je znak za našu uzbunu. Njegova zalaganja u ranijoj fazi krize za vojno “kažnjavanje” Jugoslavije i bombardovanje Beograda nije prestalo da odzvanja u našim ušima.

Fatalna greška

MEĐUTIM, lord Oven je primer kako se jedan ekstremista u sudaru sa realnostima života lagano preobražava u umerenog i odmerenog pregovarača i političara. Sve ima svoju cenu, pa i to. Drugim ekstremistima na Zapadu, posebno jastrebovima u administraciji predsednika B. Klintona, nije se svidela pozitivna evolucija lorda Ovena, zbog čega su njegovi predlozi mirovnih rešenja u BiH bili sistematski blokirani, a on sve više guran u stranu. Londonska konferencija se završila kao što je bilo planirano, snažnom osudom i novim ultimativnim pretnjama Srbima u BiH i SRJ, uz sramežljivu ponudu male šargarepe.
Uprkos sosu u kome se našao usled neopreznog i hazarderskog postavljanja potpuno nepoznatog Milana Panića za predsednika Savezne vlade i ozbiljne oslabljenosti vlastitog političkog položaja u zemlji, Milošević je, realno gledano, i dalje bio najjači političar u zemlji. Držao je vojsku, policiju, privredu, državnu RTV i uticajne dnevne novine i vodio je najjaču i najorganizovaniju političku stranku, Socijalisticku partiju Srbije (SPS). Ko god je hteo da utiče na politiku Srbije i SRJ, nije mogao da ga mimoilazi. Ostrakizam Zapada bio je više proizvod netrpeljivosti prema političaru koji je uporno odbijao da pred njima stane mirno, kao što su to učinili lideri svih ostalih bivših jugoslovenskih republika i istočnoevropskih zemalja, nego sredstvo realne politike.
Najbolji dokaz za to je činjenica da je Zapad povremeno napuštao to sredstvo i prihvatao Miloševića kao partnera u traženju mira u Hrvatskoj i BiH. Dakle, Miloševiću je priznavan partnerski status u rešavanju pojedinih važnih segmenata jugoslovenske krize, ali ne i status strategijskog partnera u kontrolisanju centralnog Balkana, što je Zapad u celini rezervisao za sebe. Neshvatanje te razlike koštalo je Miloševića, na kraju, vlasti, lične slobode i života.
Nažalost, opijen i zaveden velikom pobedom svoje političke stranke na opštim parlamentarnim izborima SRJ sredinom 1996. godine, Milošević je načinio fatalnu grešku dozvolivši krađu na opštinskim izborima ujesen iste godine i još fatalniju, istrajavajući na njoj više meseci. Kritična masa nezadovoljstva Zapada njime bila je zbog toga dostignuta i njegova silazna putanja započeta. Bilo je samo pitanje vremena kada će i na koji način napustiti političku scenu. Nepromišljenim zaokretom svoje političke stranke ulevo i neoprezno sledeći katastrofalne savete svoje supruge, on je svoj odlazak s vlasti samo ubrzavao.

SLOBA U SENCI
U PAUZAMA konferencije, kao i u kuloarima, premijer Panić i predsednik Ćosić su razvijali živu političku aktivnost, sastajući se sa nizom ličnosti, koje su upadljivo davale prednost Paniću i Ćosiću, a ne Miloševiću, Bulatoviću ili meni, čime su hteli da osnaže njihov međunarodni legitimitet i da smanje politički ugled i težinu Miloševića.
Nastaviće se