Pad Panićeve vlade

POČETKOM 1993. godine, Savezna skupština je vladi Milana Panića izglasala nepoverenje. Razloga za izglasavanje nepoverenja bilo je na pretek. Panić se do kraja svog mandata nije trudio da ih ne proizvodi. Pored nepoznavanja problema i neuobičajenog ponašanja pred strancima, on je bio mnogo više predstavnik američke vlade u SRJ nego jugoslovenski predsednik vlade. Nije krio da je obavljao zadatke koje je dobijao od vlade SAD i da je američku vladu izveštavao o svom radu. Takav čovek nije mogao da opstane na čelu jugoslovenske vlade. Sam čin obaranja dugovao je novom Miloševićevom samopouzdanju, posle višemesečne letargije i moralne ophrvanosti.
Pre završnog udarca u Saveznoj skupštini, Milošević je već bio znatno konsolidovao svoj položaj u svim polugama vlasti i u javnosti povratio ugled odlučnog političara koji ne trpi konkurenciju i zna šta hoće. Uloga egzekutora u Saveznoj skupštini pripala je Vojislavu Šešelju i njegovim radikalima, dok su ostali zdušno pomogli.
Ja sam Paniću najviše zamerio što je u kabinet i vladu uvukao strance i time omogućio pristup državnim tajnama. Ne sumnjam u to da je Milošević sebi strašno prebacivao što se nepromišljeno bio stavio u ruke jednom slabo poznatom i problematičnom polustrancu.
Epizoda sa Panićem otkrila je Miloševićevu crtu pojednostavljenog zaključivanja o najvažnijim stvarima i težnju za brzim i efektnim uspesima. Ta crta ga je na kraju koštala vlasti i fizičke slobode. Ponos i neograničeno samoljublje sprečavali su ga da o toj svojoj slabosti otvoreno progovori u susretima sa saradnicima ili prijateljima. Posle obaranja Panića, podsetio sam Miloševića na njegove ranije trijumfalističke reči u vezi sa Panićevim izborom za predsednika vlade i ironično primetio da je ta genijalna kombinacija ipak imala skrivenu rupu. Umesto odgovora, samo je odmahnuo glavom i visoko podigao obrve u znak prećutnog priznanja. Na Panića kao na strašan i opasan promašaj nismo se više vraćali.

Loše procene

Iako sam se sa Panićem prvi razišao i učestvovao u debati povodom njegovog smenjivanja u Saveznoj skupštini, on mi kao ličnost nije ostao u sasvim negativnoj uspomeni. Imponovali su snaga njegove volje, istrajnost i neumornost u ostvarivanju fiksiranih ciljeva. Posedovao je neosporan šarm, iako ne od one vrste koja opravdava puno poverenje. Zadržani dečački mentalitet i naivna otvorenost predstavljali su izvesne granice bezobzirnosti karaktera i agresivnosti ambicija. U samoljublju nije nikome ustupao, pa ni Miloševiću. Čovek s takvim karakteristikama možda bi bio uspešan političar da je posedovao elementarnu političku kulturu i šire poznavanje diplomatske istorije. Ali, on je tih znanja bio lišen do ogoljenosti, pa njegova nesumnjiva inteligencija nije mogla doći do punog izražaja.
Posle mog izlaska iz vlade, sa Panićem sam se sreo samo jednom, 1997, na ručku u vodećoj njujorškoj banci, organizovanom u čast predsednika Crne Gore Mila Đukanovića. Kao da se među nama ništa nije desilo, Panić se pred prisutnim Amerikancima hvalio da sam bio njegov ministar. U kraćem rasterećenom razgovoru sa mnom dozvolio je da je možda pogrešio što je, čim je postao predsednik Savezne vlade, otvorio front protiv Miloševića, umesto da se bavio jačanjem tržišne privrede i privatizacijom i na taj način ohrabrivao Miloševića na veće demokratsko otvaranje i akomodaciju sa Zapadom. Vanredni savezni parlamentarni izbori, održani krajem 1992, pokazali su da je Panić, sa svim svojim nedostacima i neozbiljnostima, posedovao dovoljnu harizmu da privuče veliki broj birača. Politički oporavljenog Miloševića nije ipak mogao da nadvisi. Pitanje je da li je, kao polustranac, mogao da pobedi bilo kog drugog ozbiljnog takmaca, jer Srbi, za razliku od drugih balkanskih naroda, nikada u svojoj istoriji nisu poklanjali veru stranim ili uvezenim političarima. Njegova jedina šansa na uspeh je bila u očuvanju i jačanju početnog Miloševićevog poverenja. Samo u tom slučaju je u Miloševićevim očima i računicama mogao da raste njegov značaj kao nezaobilaznog partnera u normalizovanju odnosa sa SAD i Zapadom. Međutim, on je, zbog neposedovanja političkog talenta, pomislio još na startu da je veći od Miloševića i ušao je u donkihotsku borbu sa senkom svoje zamišljene veličine, koju je morao izgubiti.
Posle ispadanja Panića iz idealizovane trojke, ostala je poslednja nada da Ćosiću i Miloševiću nekako pomognem da zakopaju ratne sekire i udruže snage radi stabilizovanja zemlje i vraćanja poverenja naroda u vlast.

Vreme razlaza

U odvojenim susretima apelovao sam na smirivanje javnih polemika i prevladavanje ružnog perioda iz vremena Panića. Milošević je ostavljao utisak da ne želi sukob i da se samo brani od neizazvanih Ćosićevih javnih kritika. Ćosić je ukazivao na Miloševićev autokratizam i štetu koju to nanosi razvoju demokratije i srpskom jedinstvu. I pored pojačavanja sukoba, povremeno su se nalazili zajedno da rešavaju aktuelne probleme zemlje. Kad god bi se to desilo, ja bih se radovao i nadao da će njihovi veoma bolesni odnosi na kraju prezdraviti. Odbijao sam i da zamislim njihov konačan rastanak. Međutim, rastanak se na horizontu sve vidljivije pomaljao. Milošević se, u trenucima rezignacije, nekoliko puta poveravao da “Ćosić mora da ode”. Upornim insistiranjem kod Miloševića da sve još nije izgubljeno i da se sa Ćosićem može raditi, pošlo mi je za rukom da trenutak obračuna nekoliko puta odložim. Bar se meni činilo da je on popuštao pred mojim argumentima i apelima. Ili je, što je verovatnije, želeo da me pridobije time što će pokazivati dobru volju za mirenjem, naspram druge strane koja je delovala sve izazovnije.
Retrospektivno gledano, on je odluku o raskidu sa Ćosićem doneo odmah posle smenjivanja Panića i samo ju je odlagao dok ne sazru za to najpovoljniji uslovi. Otvoreno je pitanje da li bi on od te odluke odustao da je Ćosić bio iskreniji i kooperativniji, umesto što je stalno zapodevao kavgu i zaoštravao međusobne odnose. Ako bi se utvrđivalo ko je veći krivac za njihov raskid, onda je to nesumnjivo Ćosić.
(Nastaviće se)