Tajno protiv Ćosića

Miloševićev sve izraženiji autokratizam je svakako bio veliki razlog za Ćosićevu razdraženost i osnovane kritike. Ali nije bilo realistično da Ćosić od Miloševića očekuje da se odjednom izmeni i da od komitetskog rukovodioca postane preko noći moderan demokratski političar. Milošević je to mogao eventualno postati samo postepeno i u uslovima velikog poverenja u prve saradnike i uverenja da to ne ugrožava njegovu vlast. Njegova sumnjičava i arogantna priroda nije podnosila nikakve zavere oko njega niti se mirila s javnim osporavanjem njegovog autoriteta i položaja prvog političara zemlje.
Ako je zaista hteo da ga menja kao takvog, a ne da ga smenjuje ili zamenjuje, Ćosić je mogao više postići da ga je okružio punim poverenjem i lagano usmeravao ka širim i otvorenijim putevima. Ćosić je, izgleda, više išao na njegovo slabljenje i smenjivanje, što je Milošević, nadaren retkim lukavstvom, dobro shvatio i rešio da ga u tome preduhitri.
Ako dvovlašće nije dobro ni za jednu zemlju, sam čin smenjivanja predsednika SRJ bio je prilično neukusan i imao je zavereničke crte. Tako važan događaj prikrivao se do zadnjeg trenutka i izveden je po nesimpatičnom receptu iz socijalističkog perioda. Šturo obaveštenje da će smenjivanje šefa države biti na dnevnom redu sednice Savezne skupštine dobio sam tek kada sam ušao u glavnu salu. Kao neposredan povod za tu akciju poslužila je informacija o sastanku Ćosića sa grupom vodećih generala u nekadašnjem Titovom letnjikovcu u Dobanovcima. Sastanku je pripisan zaverenički karakter i na tome građena optužba protiv Ćosića za mnoge postupke van ustavnih ovlašćenja.
Kao i protiv Panića, glavni udar su izvršili čelnici Radikalne stranke, ali su ovoga puta vrlo aktivni bili i čelnici Socijalističke partije Srbije. Predviđeno je da se javnim glasanjem Skupština izjasni da li je predsednik Ćosić u svom delovanju prekršio savezni Ustav, a da se tajnim glasanjem poslanici izjasne o predlogu za njegovo smenjivanje.
Podigao sam ruku u prvom glasanju, jer se nije moglo osporavati da je Ćosić izlazio iz svojih ustavnih ovlašćenja, ali nisam glasao za njegovo smenjivanje, već sam savijeni listić predao bez intervencije na njemu. Dragoljub Mićunović, tadašnji predsednik Demokratske stranke, zaveden prethodnim dizanjem moje ruke, došao je odmah posle glasanja da mi prebaci što sam i ja ustao protiv Ćosića. Nije bilo mesto ni trenutak da se sa njim raspravljam, pa sam se samo zadržao na primedbi da je i Ćosić priznavao da se nije uvek pridržavao saveznog Ustava.

Sloba likuje

Odlaskom Ćosića bila je srušena građevina mojih nada da će više nas sa liberalnijim pogledima moći pozitivno uticati na Miloševića i da ga kroz iskrenu i tesnu saradnju, ohrabrujemo na veća unutrašnja otvaranja i savitljivije držanje u spoljnim odnosima. Neprijatno mi je bilo saznanje da sam ostao usamljen i da će Milošević, posle razočaranja sa otvaranjem prema Ćosiću i Paniću, postati još zatvoreniji za demokratske eksperimente i nove rizike. Srećom, Miloševićeva povećana opreznost je malo popustila posle pobede na opštim parlamentarnim izborima maja 1993. godine. Ponovljeni uspeh svoje političke partije on je shvatio kao obnovljeno poverenje građana prema njegovoj politici i izbornu ratifikaciju uklanjanja Panića i Ćosića. Bio je raspoložen kao čovek koji je potpuno vratio veru u sebe. Nije bilo ni traga od onog dezorijentisanog i demoralisanog, na trenutke grogiranog političara kakvog sam poznavao u vreme Londonske konferencije i, u nešto manjoj meri, u vreme čarki sa Ćosićem.
Prevladavanjem trovlašća (Milošević, Ćosić, Panić) i dvovlašća (Milošević, Ćosić) olakšano je održavanje izbora za Saveznu skupštinu maja meseca 1993. godine. Na predlog Miloševića, pristao sam da budem kandidat za saveznog poslanika u beogradskoj Opštini Vračar, gde sam s velikim procentom pobedio tada popularnu privatnu bankarku Dafinu Milanović. Iskoristio sam Miloševićevo dobro raspoloženje da mu, u prisustvu predsednika Crne Gore, M. Bulatovića i još par najviših rukovodilaca Srbije, savetujem da, posle oslobađanja od Panića i impresivne izborne pobede, treba da vodimo politiku Panića bez Panića, tj. da sledimo dinamičnu aktivnost prema inostranstvu, pre svega prema susedima, i da budemo mnogo kreativniji i elastičniji na unutrašnjem planu.
Pošto se sporazum o procentima teritorije budućih republika unije BiH nije mogao postići, a nisu nađena ni rešenja za izlazak na Jadransko more Muslimanske Republike i Republike Srpske, lord Oven je došao na “morsku” ideju da se nova runda mirovnih pregovora u standardnom sastavu održi 20. septembra 1993. godine na britanskom nosaču aviona “The Invincible” stacioniranom u Jadranskom moru. Pregovarači su na brod stizali helikopterima iz više pravaca. Milošević, Bulatović, crnogorski ministar spoljnih poslova Miodrag Lekić i ja, ukrcali smo se u jedan stari i mračni britanski vojni helikopter u Tivtu.

Pregovori o Bosni

Uvezani po vojnički svim mogućim kaiševima i sa prigušivačkim šlemom na glavi, proveli smo tridesetak minuta u zaglušujućoj buci i treskanju. Pedantni Englezi su na brodu svakoj delegaciji stavili na raspolaganje po jednu oficirsku sobu, dok je glavni salon u utrobi broda bio rezervisan za pregovore oko većeg okruglog stola i posluženje sendvičima i osvežavajućim napicima. Za okruglim stolom, na kome su bile prostrte razne mape i drugi tehnički podaci, sedeli su samo međunarodni posrednici lord Oven i Stoltenberg i šefovi delegacija, dok smo mi ostali stajali kao “kibiceri” iza njihovih leđa i povremeno se udaljavali. Ucrtavanja, prepravljanja i brisanja na mapama bila su česta.
Kao i na ženevskim pregovorima, te scene su na momente delovale monotono i zamarajuće. Možda se zbog toga crnogorskom ministru oteo u jednom trenutku komentar da mu sve to liči na “kartografsku onaniju”. Na prvi pogled komentar je bio duhovit, ali je previđao da je između triju etničkih zajednica istoga roda i jezika bilo nataloženo toliko mnogo nepoverenja i prolivene krvi, naročito tokom dvadesetog veka, da je kartografska bitka za svaku čuku, selo, rudnik, put, ispašu ili plot za njih imala egzistencijalnu vrednost.
(Nastaviće se)