Tuđman nudi more

Pauze za kafu ili sendviče služile su za neformalne susrete i napipavanje mogućnosti za neku teritorijalnu trampu ili drugi sličan kompromis. Karadžić i Krajišnik nisu kao pregovarači bili laki ni drugima ni sebi. Sve im je izgledalo podjednako značajno. Nisu imali listu prioriteta. Bilo im je najvažnije da zahvate što više teritorija, bez obzira na politički cilj kome teže. Za razliku od njih, Milošević je bio mnogo slojevitiji, a time i veštiji i uspešniji kao pregovarač. Uporno je stajao iza zahteva bosanskih Srba, ali je bio spreman na kompromise, da uzme i da da. To je povremeno razgnevljivalo srpsku zaraćenu stranu, naročito Krajišnika, koji je bio nepomerljiv kao stena. Kako su pregovori odmicali u pravcu priznavanja bosanskim Srbima preko pedeset procenata teritorije, njihovo samopouzdanje raslo je do stepena opuštenosti i samozavaranosti.
Ilustracija za to bio je neformalni susret sa Izetbegovićem u Miloševićevoj oficirskoj sobi. Pošto je muslimanskoj zaraćenoj strani trebalo da pripadne 31 procenat, Izetbegović je, na naše nemalo iznenađenje, zatražio od Karadžića da se Muslimanima ustupe još dva procenta dodatne teritorije, posle čega bosanski Srbi mogu da proglase nezavisnost ili da svoju republiku pripoje Srbiji. Impresioniran Izetbegovićevim rezigniranim ubeđenjem da bosanske Srbe ionako više ne može da zadrži u BiH i da pokušava da, po starom otomanskom običaju, naplati od njih dobru otkupninu, predložio sam da Karadžić i Izetbegović takvu nagodbu odmah preliminarno stave na papir, s tim da je kasnije finalizuju.
Karadžić, koji je sedeo do mene, nije shvatao potrebu hvatanja šanse u letu, pa je nonšalantno reagovao da ima vremena za pismeni dogovor o tome. U stvari, njemu se nije ustupala tolika teritorija, pa je procenjivao da bi u kasnijem cenkanju mogao da je smanji. Moja slutnja se brzo pokazala opravdanom. Nešto kasnije, pridružio nam se dr H. Silajdžić i, čuvši za ponudu, odmah je ubedio Izetbegovića da je povuče. Možda od Izetbegovićeve ponude ništa ne bi bilo i da je, u trenutku kada je učinjena, stavljena na papir i propisno potpisana od dvojice lidera, budući da je Izetbegovića već krasio manir da naknadno odustaje od dogovorenog i povlači stavljeni potpis. Ali, u pregovorima se šansama ne treba mnogo razbacivati, jer se nikad unapred ne zna koja će da zanese i donese ploda. Iz naše istorije s otomanskom Turskom poznato je da je pravovremeno potkupljivanje njenih pregovarača bilo od kapitalnog značaja za uspeh pregovora. Karadžić je odrastao na guslarskim pesmama o mukama pod Turcima, ali ovaj važan sastojak pregovaranja sa Muslimanima nije do kraja shvatio.

Alijina ponuda

Prema postignutim kompromisima na britanskom ratnom brodu, Srbima bi pripalo 52, Muslimanima 31, a Hrvatima 17 procenata teritorije BiH. Muslimani i Hrvati su se načelno dogovorili oko zahteva Izetbegovića za izlazak muslimanskog entiteta Unije na more blizu ušća Neretve (Neum). Srbi su izrazili spremnost na ustupanja Muslimanima dela teritorije u istočnoj Bosni. Predviđena je mogućnost da Srbi razmenom teritorije sa Hrvatima, izađu na more poviše Prevlake (Molunat). Sem pitanja vezanih za BiH, nacrt završnog dokumenta je sadržao i stav o postepenom ukidanju sankcija protiv SRJ, o čemu je postignuta saglasnost učesnika sastanka na brodu.
Aranžman u vezi s ustupanjem Prevlake i Molunata u zamenu za dubrovačko zaleđe, Tuđman je uslovio prethodnom normalizacijom odnosa sa SRJ. Bio je britak i kratak: ne može doći do takve razmene pre priznanja Hrvatske od SRJ i rešenja Krajine. Drugim rečima, tražio je puno ispunjenje prethodnih uslova, u zamenu za naknadnu mogućnost (ali ne i izvesnost) aranžmana o razmeni teritorija. Za gotovinu nudio je veresiju. Sličnim metodom poslužio se i u usmenom dogovoru sa Miloševićem u Dejtonu. Naši pregovarači, kako Karadžić tako i Milošević, poverovali su da je završeno ono što nije bilo završeno i oba puta su završili kao riba na suvom. Tako biva kada se želja uzme za stvarnost, a stvarnost našminka da bi se dopala želji.
Pomalo u raskoraku sa narastajućim pecivom Oven-Stoltenbergovog plana o uniji BiH, Milošević je aranžirao susret u Beogradu sa Karadžićem i Fikretom Abdićem, predsednikom samoproklamovane autonomne pokrajine Zapadna Bosna. Posle jednodnevnog razgovora, usvojena je deklaracija o trajnom miru, koja je trebalo da posluži kao dokaz mogućnosti koegzistencije i saradnje između srpskog i muslimanskog entiteta u BiH.
Deklaracija je Izetbegoviću otežavala položaj, jer nije više mogao da tvrdi da su samo Srbi i Hrvati protiv njegove koncepcije o centralizovanoj BiH, već su to i kosmopolitski orijentisani Muslimani u takozvanom Bihaćkom džepu. Bio je to uspešan taktički potez Miloševića i Karadžića, iako nije imao ozbiljnije izglede na dugovečnost. Deklaracija je pomogla uspostavljanju neposrednih kontakata i povremenoj vojnoj saradnji između Abdićeve vojske i vojske Republike Srpske odnosno Republike Srpske Krajine, mada se mora reći da je jedna od njenih posledica bilo i zaoštravanje stava SAD i NATO prema Krajini, što ju je na kraju koštalo postojanja.

Ljuti jastreb

Negde između objavljivanja vašingtonskog “Plana zajedničke akcije” pet zemalja i postavljanja na kobilicu konfederalnog modela BiH početkom leta 1993. godine, Beograd je iznenada posetio poznati američki jastreb i senator Džozef Bajden da bi se iz prve ruke obavestio “o stvarnim namerama Srbije” prema BiH. Tokom višečasovnih razgovora u Miloševićevom kabinetu do duboko u noć, sa nagnutim torzom nad raširenim mapama BiH, nastojao je, izazivački i agresivno, da od Miloševića izvuče neku otežavajuću izjavu, koju bi kasnije mogao da koristi u napadima na SRJ i Srbiju. Odmah je zapitao zašto Milošević ne učini za BiH ono što je učinio za Krajinu (misleći verovatno na Vensov plan).
U stilu američkih advokata na pretresima, uneo se u lice Miloševiću i povišenim glasom sugestibilno upitao: “Šta želite da dobijete u BiH? Koridor?” Zapretio je da Kongres može doneti odluku o dizanju embarga na uvoz naoružanja za Muslimane. Tražio je izjašnjavanje da li smo za podelu BiH u kojoj bi se Srbi pripojili Srbiji, a Hrvati Hrvatskoj, dok bi Muslimani imali posebnu državu od ostatka BiH. Pitao je zašto Srbi imaju tešku artiljeriju, a Muslimani je nemaju. Predočio je da će njihovi bombarderi biti ovlašćeni da unište srpske artiljerijske položaje oko Sarajeva, ako se ne predaju UN.
(Nastaviće se)