Tuđman Slobi verovao

 OD svih šest poslednjih predsednika republika SFRJ Franjo Tuđman je bio najkoloritniji. Jedini je on iza sebe imao partizansku i uspešnu vojnu karijeru posle Drugog svetskog rata i jedini je on odležao više godina u Titovom zatvoru zbog sukoba sa politikom “bratstva i jedinstva” (Alija Izetbegović je izdržavao dužu zatvorsku kaznu zbog nedozvoljenih aktivnosti tokom Drugog svetskog rata).
I fizički se Tuđman dosta razlikovao od ostalih kolega u poslednjem jugoslovenskom sekstetu. Dok se za ostale može reći da su bili stabilnog spoljnog izgleda i uspešno kontrolisali svoje misli i ponašanje, Tuđman je bio njihova sušta suprotnost: piskav i isprekidan glas, nemirna gestikulacija i česti sevovi iz očiju odavali su napetu unutrašnju borbu ne samo sa temom koju je izlagao nego i sa sobom. Ostavljao je neprijatan ustisak na druge, ali je to Tuđmanu bilo najmanje važno u poređenju sa porukom koju je i na taj način sagovornicima slao o čvrstini svoga stava i neizmenljivosti politike koju sledi.
Videlo se da je bio fanatični posvećenik svoje vizije kojom je vazda goreo i za čije ostvarenje je bio spreman da podnese i najveće žrtve. Taj fanatizam da bude tvorac nezavisne Hrvatske i uđe u istoriju na velika vrata nije, ipak, bio lišen i dozirane glume. Kad god bi osetio potrebu da svoje reči nadgradi glumom, pokretao bi se na sedištu, ispružio ruke široko napred i na sagovornika upućivao duži netremični ispitivački pogled. Nije mario što to kod drugih nije ostalo neprimećeno, jer je bio uveren da time težini svojih argumenata daje apsolutnu snagu.
Nije se branio od optužbi da je bio nacionalni fanatik; naprotiv, to je godilo njegovom egu. Još pre ulaska u odlučnu političku bitku sebi je pripisao istorijsku misiju za Hrvatsku i u nju strasno verovao. Ništa ga na tom putu nije moglo sprečiti. Ulazak u brak iz računa sa ustaštvom za njega je bilo sredstvo za ostvarenje te misije. Netrpeljivost i rasizam prema Jevrejima i Srbima u Hrvatskoj bili su druga strana iste medalje.

Velika borba

Kao čudan konglomerat mističnih elemenata i predodređenosti za veliki zadatak koji je izabrao, Tuđman često nije bio lak ni sebi ni drugima. Naziralo se da u sebi vodi veliku borbu i da plamenovi te borbe često izbijaju napolje. Neretko on je to namerno činio, pa se nepokolebljivost mešala sa patetičnošću.
Njegovi odnosi sa S. Miloševićem imali su i neku auru, koja je drugima bila teško objašnjiva. Gde su se oni “sreli” tokom njihovih mnogobrojnih susreta, od kojih najviše nasamo, niko ne može pouzdano ustanoviti. Tokom tih susreta, koliko se moglo spolja sagledati, Tuđman je S. Miloševiću prilazio sa respektom i poverenjem. Iz nekih razloga smatrao je da se na njega može osloniti u ostvarenju svojih ciljeva, bilo zato što mu je poklanjao veru, bilo što je nalazio da ga može izmanipulisati. Budući da je između njega i S. Miloševića sve vreme postojao samo jedan glasnik - Hrvoje Šarinić - pre bi se mogao izvući zaključak da je posredi bilo ovo drugo.
Prilaz S. Miloševića Tuđmanu gradio se na čvrstom utisku da je on, u suštini, rovita i osetljiva ličnost, te da se na njega više može uticati terapeutski nego takmičarski. Obraćao mu se sa naglašenim mirom, razložnošću i poverenjem, povlačeći se kad god bi se on malo uznemirio. Iz nekih razloga, odbijao je da posumnja u njegovu iskrenost i da povoljniji položaj na terenu iskoristi za izvlačenje političkih ustupaka. Pogrešno je verovao da je vreme njegov saveznik, dok je ono bilo, kao što se postepeno pokazivalo, saveznik Tuđmana. Ipak, njihove odnose odlikovali su intimnost u oslovljavanju, duge odvojene šetnje ili razgovori u udaljenoj prostoriji, a na plenarnim sastancima pod predsedavanjem međunarodnih posrednika izbegavali su teške reči i otvoreno sukobljavanje stavova.
U retkim prilikama kada sam sa Tuđmanom direktno razgovarao, on se prikazivao u najneprijatnijem izdanju: bio je krut, zatvoren, izveštačen, bespogovoran i, po potrebi, ekscesivan.

Ručak preseo

Jedna takva prilika pružila mi se septembra 1991. godine u Herceg Novom, gde je, uz posredovanje lorda Karingtona, predsedavajućeg Međunarodne konferencije o Jugoslaviji u Hagu, zaključen sporazum o prekidu vatre između JNA i paravojnih snaga Hrvatske. Na zajedničkom ručku posle potpisivanja sporazuma, desno od mene je sedeo Tuđman, dok sam ja zatvarao sto. U jednom trenutku Tuđman je bio odsečen od glavnog razgovora koji je vođen dalje od nas, pa sam ga u nameri da smanjim njegovu nelagodnost zbog toga, podsetio da je njegova supruga zauzimala visoki kadrovski položaj u SMIP-u u trenutku stupanja moje generacije u diplomatsku službu i da nam je tada saopštena zabrana stupanja u eventualni brak sa stranim državljaninom, sa napomenom da je poželjno da buduće bračne partnere tražimo u samom ministarstvu. Suprotno mom očekivanju da će ga to opustiti, Tuđman je ovu digresiju od glavnih tema pogrešno shvatio. Zacrveneo se u licu i pokrenuo u stolici. Sa nešto napora uspeo sam da ga smirim, pa se i naš dalji razgovor preneo na aktuelnije teme.
Službenu priliku da razgovaram sa Tuđmanom o bilateralnim odnosima imao sam prilikom posete Zagrebu 1994. godine, kada me je primio u audijenciju. Pošto sam sa ministrom inostranih poslova Matom Granićem obavio predviđenu razmenu mišljenja, prijem kod Tuđmana trebalo je da bude više protokolaran nego radni. Međutim, on je, čim sam seo preko puta njega, odmah osuo pravu paljbu na naše tadašnje stavove ne dajući mi pravu priliku da odgovorim. Čitava scenografija tog prijema sa ministrom Granićem, koji je sedeo malo povučeno od Tuđmana, i više drugih zvaničnika koji su sve vreme stajali u vojničkom redu nekoliko metara od nas, bila je napravljena za Tuđmanov monolog, a ne za neki dijalog između nas dvojice. Pošto je u besu i teatralnoj jarosti završio svoj monolog i dao do znanja da od mene ne očekuje bilo kakav komentar, ja sam ipak ponovio naše poznate stavove, a povodom Tuđmanovih reči da su Srbi u Hrvatskoj nezahvaćenoj ratom dobro tretirani, naglasio da mi od njih čujemo drukčije ocene i založio se za popravljanje njihovog položaja.
Na to je Tuđman prasnuo, vrativši se propagandnom jeziku o krivicama Srbije i Srba u Hrvatskoj, pokazujući time da nije sazreo trenutak za ozbiljno rešavanje pitanja RS Krajine, koje je, kao što se pokazalo, u tajnosti pripremano za polovinu 1995. godine.
(Nastaviće se)