Nasilje nad istinom

Opredeljujući se za stav da je Kosovo i Metohija teritorijalno a ne samo humanitarno pitanje, SAD su dale još jedan primer politike dvostrukog aršina. Međunarodno pravo i politička praksa priznaju samo matičnim nacijama pravo na nacionalnu teritoriju, dok njihovim delovima, koji žive na teritoriji drugih država, tj. nacionalnim manjinama, priznaju samo široku lepezu manjinskih prava. Da nije tako, osnovni međunarodni pravni instrumenti i politički dokumenti ne bi pravili razliku u položaju i pravima između nacija i nacionalnih manjina, nego bi ih podjednako tretirali.
S druge strane, SAD nisu podržale pravo na teritoriju, što podrazumeva i pravo na samoopredeljenje, drugim značajnim nacionalnim manjinama ili zajednicama na Balkanu: Kurdima u Turskoj, Mađarima u Rumuniji, Albancima u Makedoniji, Srbima u Hrvatskoj, Turcima u Bugarskoj, da i ne govorimo o brojnim i kompaktnim etničkim zajednicama u nizu drugih država širom sveta, uključujući i same SAD. Zarad postizanja jednog prolaznog političkog cilja, slabljenja i smanjivanja SRJ, SAD i neki njeni zapadni saveznici su se poigrali vatrom i rizikovali stvaranje opasnog presedana, koji se vrlo lako i vrlo brzo može, kao bumerang, okrenuti i protiv njih. Koliko je u pitanju politička pristrasnost i jednostranost držanja SAD i njihovih zapadnih saveznika prema Srbiji i SRJ pokazuje i činjenica da one, zalažući se za najširi tip autonomije Kosova i Metohije u prvoj fazi njegovog međunarodnog administriranja, kategorički odbijaju da malobrojnim Srbima u toj pokrajini priznaju pravo na ostvarivanje mnogo skromnijeg tipa teritorijalne autonomije u okviru Kosova i Metohije.

KAKVA PRAVA...

Dvostruki aršin na delu! Isto pravo se jednima priznaje, a drugima uskraćuje. Skrivalica je u tome što je Albancima, još pre agresije, obećano da će celo Kosovo i Metohija pripasti njima i to van Srbije, a po mogućstvu i Jugoslavije, dok Srbima takvo obećanje ne samo da nije bilo dato nego je više nego blagonaklono posmatran njihov masovni izgon sa Kosova i Metohije posle ulaska trupa NATO u pokrajinu.
Moji američki i drugi strani sagovornici u Sekretarijatu UN, diplomatskom koru i američkoj političkoj eliti bili su imuni na sva ukazivanja na licemernost takve politike i štetnost podržavanja albanskog terorizma na Kosovu i Metohiji. Nekritički su prihvatali propagandne stavove albanskih separatista i njihovih plaćenih američkih lobista i simpatizera u medijima da su kosmetski Albanci lišeni svih ljudskih i manjinskih prava i izloženi besprimernoj represiji, aparthejdu i genocidu.
Nisu se uopšte otvarali za suprotne argumente niti za uporedni pregled položaja i prava etničkih manjina na Balkanu i u Evropi, koji pokazuje da su našim Albancima bila priznata mnogo šira prava nego što su bila priznata manjinama u nizu balkanskih i drugih država, uključujući i Albaniju. Ignorisali su više puta ponovljene javne izjave dr Ibrahima Rugove i drugih albanskih prvaka da “Albance ne interesuju ni ljudska ni manjinska prava, čak ni najšira regionalna autonomija, već ih interesuje samo nezavisnost Kosova”. Dovodili su sebe u nezahvalan položaj da se bore za prava Albanaca na Kosovu i Metohiji koja oni uopšte ne žele i koja im, u najvećem broju slučajeva, nisu u SRJ bila osporena, samo su ih oni odbili da uživaju, čime su hteli da pokažu da ne priznaju državu u kojoj žive i koja im ta prava obezbeđuje.
Odbijali su da vide da se Albanci na Kosovu i Metohiji ne bore za prava, već za teritoriju tj. za njeno odvajanje od Srbije i SRJ, čime traže pravo koje im po međunarodnom pravu ne pripada i da ne ispunjavaju obavezu poštovanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta zemlje u kojoj žive, koju imaju na osnovu važećih međunarodnih pravnih instrumenata. Takvo njihovo autistično držanje bilo je moguće zbog neviđenog nasilja nad istinom koje je propaganda na Zapadu, inspirisana i potpomognuta zvaničnom politikom, ubitačno ulivala u svest nedovoljno obaveštene javnosti.

LAŽNA BRIGA

Nije se pri tom radilo o nekoj posebnoj ljubavi prema albanskoj nacionalnoj manjini na Kosovu i Metohiji, već o programiranoj strategiji određenih političkih centara u SAD i još nekim zapadnim zemljama da se latentni separatizam Albanaca na Kosovu i Metohiji upotrebi kao detonator krize u SFRJ odmah posle smrti Josipa Broza Tita, maja 1980. godine.
Da je Kosovo i Metohija bilo u strategijskoj primisli tih političkih centara moći najbolje ilustruje podatak da su zapadni predstavnici, posle separatističkih demonstracija u toj pokrajini, marta 1981. godine, kritikovali tadašnji zvanični Beograd i sugerisali da se tamošnjim Albancima daju još veća prava. Jedino veće pravo od kolosalnih prava koje su Kosovo i Metohija tada uživali na osnovu Ustava iz 1974. godine je bilo pravo na državu, tj. na status republike, što podrazumeva i pravo na samoopredeljenje i otcepljenje.
Umesto da smiruju Albance i podsete ih da na Kosovu i Metohiji uživaju veća i šira prava nego ijedna druga nacionalna manjina u Evropi, a možda i u svetu, ti zapadni sagovornici su dolivali ulje na vatru i tražili od Srbije i Jugoslavije da idu u apsurd i da, prelazeći rubikon koji čuva celokupnost državne teritorije, pristanu na fazni gubitak pokrajine Kosovo i Metohija, koja nikada u istoriji nije pripadala nijednoj albanskoj državi već je, naprotiv, bila najstarija teritorija Srbije i kolevka njene duhovnosti i državnosti.
Iza tzv. humanitarne brige za kosovske Albance, skrivao se politički cilj rasturanja SFRJ po republičkim i pokrajinskim šavovima, pri čemu se prvobitno verovalo da taj proces treba da krene od Kosova i Metohije, a kada se to nije ostvarilo, pažnja se usredsređuje na sever, gde je kasnije, potpirivan i pomagan spolja, buknuo slovenački secesionizam.
U jesen 1998. godine, posle još jednog Holbrukovog susreta sa Miloševićem i obnavljanja terorističke aktivnosti tzv. OVK sa ambicijom da zaposedne široke prostore pokrajine i preseče glavne puteve, na šta su snage bezbednosti bile prinuđene da pruže snažan i legitiman odgovor, čule su se još jače i konkretnije pretnje NATO da interveniše i uspostavi bezbednost na Kosovu i Metohiji.
(Nastaviće se)