Po diktatu NATO

NA Zapadnoj obali sam boravio od 1. do 4. juna 1999. godine. Dajući saglasnost za tu posetu, Beograd mi nije ničim nagovestio da se vrše užurbani diplomatski napori da se rat okonča bez formalnog pobednika. Svetske novinske agencije su obaveštavale o učestalim razgovorima između američkog podsekretara Stroba Talbota i bivšeg ruskog premijera Viktora Černomirdina, kao i o naknadnom uključivanju finskog predsednika Martija Ahtisarija u razgovore. O drugim nevidljivim prenosiocima tajnih poruka Beogradu ni agencije nisu javljale. Svoja javna istupanja zasnivao sam na zvaničnom tumačenju da vodimo pravedni odbrambeni rat protiv nezakonitog i neovlašćenog vazdušnog napada NATO-a i da borba za slobodu i nezavisnost ne poznaje cenu. Zbog toga sam u svim predavanjima i susretima sa medijima naglašavao visok borbeni moral naših oružanih snaga i naroda i rešenost da zemlju branimo do kraja i odbranimo je od agresora.
Ni u najboljem holivudskom filmu ne bi bio bolje režiran demanti mojih čvrstih uveravanja o istrajnosti i doslednosti Miloševića u otporu agresiji kao što sam bio demantovan 4. juna u sedam sati ujutro kada me je moj ljubazni domaćin, Mića Radenković, obavestio da me ispred njegove kuće, gde smo doručkovali, čeka ekipa Si-En-Ena radi uzimanja hitne izjave. U prvom trenutku reagovao sam neraspoloženo što me tako rano uznemiravaju, tim pre što sam istoj TV dao iscrpnu izjavu prethodne večeri, ali me je domaćin upozorio da novinarka Si-En-Ena raspolaže spektakularnom novošću i da joj je moj komentar najhitnije potreban.
Kad sam izašao iz zgrade, bio sam više nego zatečen vešću da je Milošević pre kratkog vremena prihvatio ultimatum NATO-a koji su mu preneli posrednici Černomirdin i Ahtisari. Sve dok mi novinarka nije dala tekst hitne agencijske vesti o tome, gde je jasno preneseno da je Milošević pristao na razmeštaj trupa NATO na Kosovu i Metohiji u zamenu za političku odgovornost UN za tu operaciju i konačni status te Pokrajine, odbijao sam da poverujem u takav obrt.
U magnovenju sam osetio gorčinu što me Beograd nije bar malo držao u toku, nego je dozvolio da prethodnih dana i poslednje večeri zastupam i branim jedno, a Beograd u potaji čini drugo. Ipak, brzo sam prešao preko svog nezavidnog položaja u očima iseljenika i medija, i novinarki Si-En-Ena rekao da se ne može govoriti o kapitulaciji Miloševića, već o kompromisu koji omogućava prestanak bombardovanja za šta su bili potrebni obostrani ustupci. SRJ privremeno gubi kontrolu nad Kosovom i Metohijom, ali je NATO morao da prihvati UN kao privremenog administratora Pokrajine i da se zadovolji samo vojnom kontrolom, čime je naknadno priznao vrhovni autoritet UN u daljem rešavanju pitanja Kosova.

Mućke u UN

VRATIVŠI se u Njujork istog dana, zatekao sam prve vesti Tanjuga o tom događaju i najavljivanje službenog saopštenja. Nije služilo svrsi da se dalje opterećujem onim što je prošlo, tim više što nisam imao nikakav uticaj na stavove koje je zauzimao Beograd. Trebalo je narednih dana uticati na članove Saveta bezbednosti da rezolucija kojom UN preuzima privremenu administrativnu upravu nad Kosovom i Metohijom bude za nas što povoljnija.
Prema tvrđenju ambasadora S. Lavrova, Savet bezbednosti je bio striktno vezan tačkama pismenog dogovora postignutog između Miloševića i Černomirdina i morao ih je skoro tekstualno preneti u svoju rezoluciju. Mogućnosti intervencija tokom pravljenja i usvajanja konačnog teksta rezolucije bile su praktično nepostojeće. Drugim rečima, jelo je prethodno bilo skuvano i sažvakano i trebalo ga je samo progutati. Usvajanjem ultimatuma NATO i sporazumom Milošević - Černomirdin bili smo u Savetu bezbednosti stavljeni pred svršen čin. Morali smo da prihvatimo Rezoluciju 1244 kao obaveznu za sve i nastavimo da se na njenoj osnovi borimo za održavanje i postepeno jačanje formalnog suvereniteta SRJ nad Kosovom, dok u nekoj nesagledivoj perspektivi ne povratimo i naš faktički suverenitet.
Mora se reći da su se, u vezi sa SRJ, u Savetu bezbednosti dešavale čudnovate stvari:
Objavljivanje značajnog izveštaja Ujedinjenih nacija Butros Butros Galija S/24049 od 30. maja 1992. godine o izvršavanju obaveza iz rezolucije Saveta bezbednosti br. 752 od strane SRJ i Hrvatske, koji je bio povoljan za SRJ i JNA, a nepovoljan za Hrvatsku, bilo je zadržano 24 časa, kako bi Savet bezbednosti mogao nesmetano da usvoji odluku o zavođenju sveobuhvatnih ekonomskih sankcija prema SRJ. Da je izveštaj bio na vreme objavljen i dostavljen članovima Saveta bezbednosti, pomenute sankcije ne bi mogle biti nametnute SRJ, već možda samo Hrvatskoj, ali to nije bilo u planu zapadnih članova Saveta bezbednosti, a posebno SAD.

Jedan potpis

JOŠ besprimerniji je bio slučaj sa pismom Francuske i Velike Britanije koje su, u svojstvu organizatora Konferencije u Rambujeu, februar/mart 1999. godine, dostavile “Sporazum iz Rambujea Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosovu”, iako on nije bio potpisan od strane delegacije SRJ, već samo od strane delegacije kosmetskih Albanaca i zapadnih članova Kontakt-grupe (bez Rusije), zbog čega nije ni mogao biti smatran sporazumom nego samo aktom jedne strane u pregovorima. “Kvaka 22” je u tome što je registracioni broj koji je dobilo pismo francuskog ambasadora Alena Dežamea S/1999/648 bio upisan u rezoluciji Saveta bezbednosti br. 1244, stav 11, iako nije postojao u Beogradskom sporazumu Miloševića sa Ahtisarijem i Černomirdinom od 3. juna 1999. godine, niti u Dodatku 2 Sporazuma iz Rambujea.
Panajotis B. Haristos, profesor i ugledni grčki stručnjak za međunarodno pravo otkrio je i objasnio ovu nečasnu radnju u zapaženom izlaganju na međunarodnom naučnom skupu održanom od 16. do 18. marta 2006. godine u organizaciji Srpske akademije nauka. U opširnom i dokumentovanom referatu zaključio je da su “putem ove akcije neistinite činjenice predstavljene kao istinite i da je posle zločina protiv Jugoslavije, usledila i prevara protiv Jugoslavije”... “To je nezakonit čin naspram međunarodnog prava i naspram prava svih civilizovanih zemalja. To je isto tako čin suprotan načelima dobre namere, koja sve države članice Ujedinjenih nacija treba da poštuju... Taj čin ne može da proizvede pravno dejstvo.”
KRAJ