Talentom sve rušio

Paja Jovanović je brzo stupio u majstorsku radionicu slikara Milera (1834-1892). Kroz tu radionicu prošli su mnogi studenti koji su želeli da postanu slikari velikih istorijskih i orijentalnih kompozicija, u to vreme vrlo traženih i često poručivanih umetničkih dela. Stari i ugledni profesor Miler bio je vrlo strog, nadmenog držanja i kako ga je naš umetnik opisao, bio je po prirodi „grub i uvredljiv“.
Tek što je stupio pred Milera, Jovanoviću je odmah stavljeno do znanja šta ga čeka: „Profesor Gripen mi Vas je preporučio. Ništa ne umete. Vido sam Vašu sliku, bedan posao. Sada treba da kod mene naučite živopis. Budite vredni, pazite na sve što ću da Vas učim“ (zabeleženo u Jovanovićevim „Memoarima“). Istrajnim i marljivim radom Paja Jovanović je tokom boravka u čuvenoj Milerovoj „specijalki“ u toj meri savladao nastavni plan i program i pokazao sa kakvim talentom raspolaže, da bez obzira na to što je kao najslabiji u klasi započeo studije, on ih je na kraju završio kao najbolji. Kruna tog uspeha bila je danas poznata njegova kompozicija „Ranjeni Crnogorac“ (ili Hercegovac).
Vidno iscrpljen dugim i napornim radom, mladi Jovanović je požurio na oporavak u rodni Vršac. Jednom prilikom je u dom Jovanovićevih svratio Mita, sin dobro poznatog Vrščanina Tokina, i to u punoj vojničkoj opremi.
NestaŠni Pajin polubrat Aleksandar - Šandor je iskoristio trenutak Mitine nepažnje, izvukao jatagan iz korica, počeo njime da mlatara po sobi i iznenada ga stavi svom bratu Ivi u ruke. Da se ne povredi, ali i da ga ne uplaši, iskusni Mita je uhvatio dečakovu ruku i pažljivo ju je pridržavao dok je dečak zbunjeno držao jatagan u ruci. U tom trenutku rodila se u Pajinoj glavi ideja za buduću sliku. Odmah je viknuo, zavapio i zamolio Mitu i malog Ivu da ostanu za trenutak mirni, jer mu se taj sklop i položaj učinio tako savršen, da je odmah krenuo u skiciranje i stvaranje novog dela za koje ni slutio nije da će mu otvoriti vrata uspeha i u potpunosti promeniti život. Bio je to početak rada na danas toliko popularnoj slici „Mačevanje“ ili „Prvi čas mačevanja“.
Baš kada se spremao za povratak u Beč, stigle su dve i te kako prijatne vesti. Prva je bila da su mu uvažili molbu za carsku stipendiju u visini od 360 forinti godišnje, a druga da mu je diplomski rad, slika „Ranjeni Crnogorac“, nagrađena kao najbolji studentski rad na redovnoj godišnjoj izložbi Akademije. Nagrada je svake godine bila dodeljivana najboljem đaku i isplaćivana je iz ličnog fonda cara Franje Josifa. Sliku je sa izložbe odmah otkupila Magnatska kasina u Budimpešti za 1.000 forinti, što je za jednog tek svršenog studenta bila pozamašna svota.
Zaista je Paji Jovanoviću pripala velika čast da njega, kao tek stasalog carskog slikara akademca biraju za svog pitomca, iako su carsku stipendiju priželjkivali baš mnogobrojni mađarski studenti kojih je u Beču bilo neuporedivo više nego srpskih. Sa novcem u džepu i pripremljenim materijalom za slikanje, Jovanović je pohitao u Crnu Goru kako bi na licu mesta načinio studiju za sliku „Mačevanja“ koju je zamislio u Vršcu. Dok je putovao i beležio, u glavi su mu bile reči njegovog profesora Milera da „... tek kada se slika bude rađala u sredini naroda kojeg ima da predstavlja, počeće u njoj životna krv da struji...“.
Slučaj je hteo da na tom putu Jovanović sretne jednog drugog znamenitog slikara, Đorđa Krstića (1851-1907), koji se po istom zadatku obreo u južnoj i staroj Srbiji, Kosovu i Metohiji. U trošnoj pirotskoj kući, jedan do drugog, našli su Krstić i Jovanović, isti motiv koji im je odmah zapao za oko - staro ognjište sa tipičnom balkanskom odžaklijom. Dok je stariji Krstić slikao odžakliju u sklopu svojih opsežnih folklorno-etnografskih studija, dotle je Jovanović svoju „Odžakliju“ uzeo kao svojevrstan autentičan, sačuvan isečak južnosrpskog narodnog pokućstva XIX veka.
(Nastaviće se)