Slike bez naslova

Tih prvih godina po odlasku iz Beča Paja Jovanović je zaista mnogo putovao. Glavni razlog za ta putovanja svakako su bile umetnikove pripreme za izradu budućih slika - žanrova iz života balkanskih naroda, koje su iz godine u godinu među engleskom klijentelom bile sve popularnije. Sudeći prema navodima ranijih Jovanovićevih biografa, mladi srpski slikar je već 1884. zakupio jedan stan i atelje u Minhenu, gradu koji je u to vreme bio jedan od vodećih umetničkih centara u Evropi. U Minhen će kod starijeg brata dolaziti i drugi Jovanovići, najpre Milan a potom i Svetislav, koristeći bratovljev atelje kada je ovaj bio na čestim putovanjima.
Uvek raspoložen za putovanja, Jovanović se iz Minhena (gde mu je verovatno više prijala klima nego u tmurnom i maglovitom Londonu) često otiskivao u svet, posećivao evropske prestonice, zatim obilazio Italiju, Rim, Napulj i atraktivne ruševine Pompeje, boravio u sunčanoj Grčkoj, u Atini, tražio inspiraciju po živopisnim predelima severne Afrike i, naravno, redovno pohodio oca i porodicu u Vršcu.
Koliko je bio spreman da se u jednom trenutku otisne na put, slikovito je zabeležio još 1889. mađarski hroničar Tomaš Sana. Pored brojnih reči hvale za Jovanovićev rad, Sana između ostalog prenosi i ovaj događaj: ”Jednom prilikom u žurbi, susreo se sa umetnikom i prijateljem Ruboom, koji je baš u tom trenutku hitao prema železničkoj stanici, na voz za Kavkaz.
'Pođi sa mnom, ionako si blizu železničke stanice, 'reče Rubo šaljivo. 'Zašto da ne!' odgovori Jovanović i bez ičega, kako se zatekao, sede u kočiju. Do Rozenhajma je putovanje teklo veselo, ali nakon toga ih je čekalo još trinaest dugačkih dana puta. To je bilo dovoljno vremena da Jovanović shvati kako je teško bez prethodnih priprema uputiti se na Kavkaz, čak i u slučaju kada neko optimističke naravi lako prevazilazi manje neugodnosti. U Tbilisiju je već bilo teško promeniti situaciju. Pomirio se sa sudbinom i tu proveo tri mesaca u stalnom slikanju i skiciranju.”
Sredinom 1888. godine mladi slikar Paja Jovanović, ”pitomac živopisne akademije u Beču” proglašen je za člana Srpske kraljevske akademije (danas SANU). Zatrpavan sve većim porudžbinama od strane svog galeriste, Jovanović je bio prinuđen da često jednu sliku po nekoliko puta ponavlja i da je onako tek gotovu, skoro vlažnu, sa štafelaja ustupa galeristi. Takve zahteve našem umetniku ponoviće i drugi londonski galerista posle Valisa - Tut i sin, sa kojim će Jovanović poslovati nakon raskida sa ”French” galerijom, oko 1889. godine. Sudeći po jednoj sačuvanoj fotografiji iz 1889. godine, sem nekoliko studija manjih formata kao pripreme za veće slike, Paja Jovanović u svom ateljeu u Minhenu skoro nije imao nijedno od svojih prvih dela koja su ga proslavila.
Od sredine osamdesetih i sve do prve izložbe priređene u Beogradu 1893. godine, dela Paje Jovanovića je naša javnost tog vremena mogla da upozna posredstvom napisa i reprodukcija u listovima ”Javor”, ”Zastava”, ”Nova iskra”, ”Nemanja”, ”Brankovo kolo”, ”Orao”, itd. Pored već pomenutih slika sa temom ”Ranjenog Crnogorca” ”Mačevanja”, ”Guslara”, ”Izdajice”, ”Arbanasa pod oružjem”, ”Igre trik-trak”, ”Kićenja neveste”, ”Megdana”, ovi listovi donose reprodukcije i drugih Jovanovićevih dela kao što su ”Arbanas na straži”, ”Igračica iz Skadra”, ”Tahir-paša i Piperi”, ”Povratak čete Crnogoraca iz boja”, kao i nekoliko studija predela i motiva iz Dalmacije što ih je Jovanović pripremao za knjigu ”Austrija u reči i slici” na zahtev tragično preminulog austrijskog carevića Rudolfa. Za same nazive ovih dela, pak, sam Jovanović je uglavnom prepuštao svom galeristi da ih odredi, ili je ostavljao mašti na volju samom posmatraču da imenuje sliku po svojoj volji (”Teško onoj slici, kojoj slikar mora da napiše naslov. Ta slika ne valja. Ono je dobra slika s koje gledalac bez ikakvoga naslova čita šta ona priča”, rekao je jednom prilikom Paja Jovanović).
(Nastaviće se)