”Moler” na dvoru

SVESTAN ostvarenih dometa i ugleda koji je stekao svojim delima, Paja Jovanović se od prve decenije XX veka prepustio lagodnom i prijatnom poslu slikanja portreta koji je u potpunosti odgovarao sredovečnom čoveku, verovatno već tada zamorenom stalnim variranjem istih tema koje su poručioci zahtevali. To, pored ostalog, objašnjava i činjenicu što se od tada nije upuštao u velike poslove kao što su slikanje ikona i ikonostasa, sem ranije prihvaćene porudžbine slikanja ikona za ikonostas Saborne crkve u Novom Sadu i slika većeg formata sa temama iz istorije Nemanjića, za Sabornu crkvu u Sremskim Karlovcima. Nasuprot tome, prihvatao je gotovo sve porudžbine kada je bilo u pitanju portretisanje.
Jedan za drugim nizali su se portreti značajnih i uglednih ličnosti tog vremena, imućnih bankara, industrijalaca, oficira, plemića i plemkinja, aristokratskih porodica, naučnika, umetnika (prema navodima ondašnje štampe čak i slavnog glumca Rudolfa Valentina), kao i prijatelja i njemu dragih osoba.
MeĐutim, njegovu suverenost i samouverenost u radu nisu svi isto prihvatali, a ponekad je nisu ni razumeli. Tako je u leto 1910. godine pozvan da neizostavno dođe u Beograd na dvor kralja Petra I Karađorđevića oko izrade portreta. Već pred prijem dočekala ga je opaska koja već sama po sebi govori kakav su položaj imali umetnici u ondašnjoj Srbiji. Na Jovanovićevo pitanje, da li je za prvu audijenciju kod srpskog kralja prikladno obučen, kraljev ađutant je kratko odgovorio da je za jednog ”molera” isuviše dobro obučen. Usledio je susret i upoznavanje kralja i ”molera” koje se završilo pomalo neuobičajeno za našeg umetnika. Kada je dobio zadatak da izradi portret njegove ćerke, princeze Jelene koja je bila pred udajom, usledilo je uobičajeno pitanje o visini slikarevog honorara. Jovanović oprezno izjavi polovinu svog uobičajenog honorara, na šta srpski kralj skoro uvređeno i kratko odbrusi: ”Šta mislite? Toliko nema ni moj ađutant”. To nije bio kraj Jovanovićevim iznenađenjima. Upravo kada je krenuo da se dogovori sa dvorskom damom oko prijema i poziranja princeze, stari kralj (koji je inače dugo bolovao od kostobolje) dobaci našem umetniku oslanjajući se na štap još i sledeće: ”I sliku Karađorđa hoću da mi izradite prirodne veličine. Jeste li razumeli?” Prisećajući se kasnije ovog događaja Jovanović je dodao i komentar da se na dvoru srpskog kralja osećao kao ”regrut kojeg je narednik nabrusio”.
Narudžbinu sa dvora Jovanović je završio na vreme, ali stari, ”džangrizavi kralj” (kako ga je Jovanović ocenio) nije bio posve zadovoljan portretom, smatrajući da umetnik nije uneo više života u lik, što je u suštini bilo i tačno, jer komunikacija slikara i modela nije tekla baš najbolje.
Daleko uspešniji je bio Jovanović kada je slikao gospođu Mariju, suprugu Milana Milovanovića predsednika vlade i ministra inostranih dela Kraljevine Srbije. U svojim sećanjima na prijatne trenutke boravka i gostoprimstva u domu Milovanovićevih, upravo u istorijskim trenucima pripreme za stvaranje velikog Balkanskog pakta za oslobađanje od Turaka, Jovanović će sa osećajem zadovoljstva portretisati Mariju Milovanović, tu ”milu i dobru ženu”, što se danas smatra jednim od njegovih najuspelijih portreta tog vremena.
Iako je bio zadovoljan postignutim radom, velikim nagradama i priznanjima, uz to obasipan porudžbinama i ušuškan u sigurni posao ateljea, Jovanović je na prve zvuke kanonade topova Prvog balkanskog rata spremno dohvatio svoju ”fotokameru” i svoj topli i ugodni bečki atelje zamenio uzavrelim kumanovskim frontom. Tu upoznaje velikog srpskog naučnika Milutina Milankovića i njihovo poznanstvo će vremenom prerasti u trajno i iskreno prijateljstvo. Uz više snimljenih motiva ljudi i mesta iz okoline Skoplja i Kumanova, Jovanović slika i poslednju istorijsku kompoziciju ”Osvećeno Kosovo” (ili ”Osvetnici Kosova” danas u Muzeju grada Beograda).
(Nastaviće se)