Beg od nacista

POČETAK Prvog svetskog rata zatekao je Paju Jovanovića u Beču. Mada je uvek bio lojalan podanik goleme carevine, dobitnik jedne carske nagrade i stipendije, autor zapažene galerije od petnaestak portreta samog cara Franje Josifa, od kojih je jedan ukrašavao odaje dvorca u Šenbrunu, uz sve to još i čovek koji je duboko zašao u šestu dedniju života, ipak se na njega kao Srbina gledalo sa podozrenjem. U strašnim ratnim godinama Jovanović je utehu našao u ljubavi mlade Bečlijke Hermine-Muni Dauber, ćerke nastojnika kuće u kojoj je Jovanović imao atelje. Znalo se da je imao povremeno veće ili manje ljubavi. Za vreme studija to je bila Mila Mandukić iz Vršca, neostvarena ljubav koja je ovekovečena u liku carice Jelene na slici “Krunisanje”; zatim, Soferl, Gripenkerlov model za Afroditu, devojka oštra jezika ali božanskog lika, Vinferd Džons, od čije je velike lepote pobegao i uvek žalio što je nije naslikao, onda, Nemica Berta ovekovečena na slici “Gola Berta pred ogledalom” i još nekoliko drugih. Poslednjoj ljubavi Muni će ostati veran do kraja života, kao i ona njemu. Pomagao je da se obrazuje (imala je samo 18 godina kada su se 27. marta 1914. venčali u Budimpešti), uzimao je za nju časove stranih jezika, tenisa i čak jahanja. Prelepa Muni je postala njegovo nadahnuće, nepresušna inspiracija koju je slikao u svakoj prilici. Ratne godine proveli su zajedno u Ženevi, gde su živeli od Jovanovićevih portreta bogatih i otmenih ljudi.
Prve poratne godine Jovanović se našao ponovo u Beogradu. Tu ga je dočekala vest da je 1919. izabran za redovnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Iste godine u Beogradu slika nekoliko portreta, među kojima portret unuke njegovog brata Milana, potonje proslavljene pozorišne rediteljke Soje Jovanović i prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića.
Od tada pa sve tokom čitave treće decenije XX veka, on će kralja Aleksandra i kraljicu Mariju više puta slikati, a sve prema potrebama i zahtevima ministarstava, nadleštva i drugih javnih ustanova, kao i mnogobrojnih privatnih naručilaca. Od Karađorđevića je dobio i porudžbinu da slikanje kartona za mozaičnu ikonu u novopodignutom mauzoleju dinastije na Oplencu, sa predstavom sv. Đorđa kako ubija aždaju. Na toj kompoziciji slikar je svetitelju dao lik vožda Karađorđa, stavio mu u ruke srpski štit sa ocilima i naslovio ga “spasiteljem srpskog naroda”.
Za vreme putovanja i boravka između Beča i Beograda, Paja Jovanović je kad god je mogao obilazio svoju porodicu u Vršcu i brinuo se za svog ostarelog oca Stevana, sve do njegove smrti 1923. godine. Pomagao je i braći i polubraći, uvek kada bi mu se obratili za pomoć ili savet. Svoj rodni Vršac nikada nije zaboravio, tako da je po očevoj smrti i okončanoj ostavinskoj raspravi, kao najstariji od dece odlučio da porodičnu kuću u Sterijinoj br. 13 ustupi “Dobrotvornoj zadruzi Srpkinja”, kako bi se otvorilo prvo dečje obdanište u njegovom rodnom gradu. Nekoliko godina potom, grad Vršac zahvalio mu se za sve što je učinio, proglasivši ga 1940. počasnim građaninom.
Tokom treće i četvrte decenije XX veka, Jovanović je nastavio da niže svoju nepreglednu galeriju portretskih dela, kojoj se ni danas ne zna tačan broj. Uporedo sa tim, a na zahteve upornih naručilaca, naslikao je pokoju svoju poznatu žanr-scenu ili istorijsku kompoziciju i primao porudžbine kakva je bila ona Narodne banke, 1929, za idejni nacrt novčanice od 1.000 dinara.
Češći dolasci i duži boravci u Beogradu, međutim, naveli su ga da sa svojom Muni prihvati prijateljski poziv Đorđa Roša koji je želeo njemu i njegovoj mladoj ženi da ustupi jedan stan u parteru zgrade u Birčaninovoj ulici broj 28b. U taj stan će se konačno useliti 1939. godine, napuštajući voljeni Beč koji je pod naletima nacističkih okupatora sve manje ličio na onaj koji mu je bio na srcu iz srećnih dana, uprkos tome što je u tim nesigurnim godinama kupio kuću i celu je opremio po svom ukusu i ukusu svoje Muni.
(Nastaviće se)