Levica kao sudbina

BILO je to vreme sve žešćih i sve žučnijih rasprava o nacionalnom pitanju, pa u tom sklopu i o formiranju muslimanske nacije u Bosni i Hercegovini. Meša se vezivao isključivo za poreklo svojih davnih predaka.
Naravno, osetljiv kakav je bio, sve te razgovore nije podnosio lako. Pogotovu što su neki od njih bili i militantni.
U titogradskoj „Pobjedi“ izjavljuje:
„Pisci su dio socijalizma - a socijalizam je njihova sudbina...“
A u sarajevskom „Oslobođenju“ veli:
„Prava društvena klima za pravu književnost...“
Objavljuje i prvu skicu svoje buduće rasprave o Vuku Karadžiću, u sarajevskom časopisu „Život“.
Ivi Andriću u proleće 1964. godine piše:
„Ponudio sam ’Sutjeska filmu’ u Sarajevu da napravi tri kratka filma (u trajanju normalnog dugometražnog filma) po Vašim pripovetkama o deci. Scenarij za sva tri filma napisao bih ja. To su pripovetke: ’Deca’, ’Na obali’ i ’Panorama’. Čini mi se da je ovo šansa za svakog reditelja, jer su pripovetke vanredne ne samo po literarnoj vrednosti, tako da će dosta ostati i kad se ponešto izgubi u pretakanju, već po bogatstvu poetskog duha i posebnoj atmosferi u kojoj je dečiji svet, zaista dečiji, tretiran izuzetno ozbiljno. A u sve tri navedene pripovetke, mada su složene po strukturi i po smislu, moguće je uhvatiti liniju filmske priče lakše, uveren sam, nego u dosadašnjim pokušajima ekranizacije Vaših dela, koja su zaista suviše slojevita i komplikovana i za iskusnije scenariste i reditelje nego što su naši. Trudeći se da ostanem veran izvoru, ja bih nastojao da izvučem one poetske i misaone valere koji bi bili i glavna vrednost filmova rađenih po Vašim pripovetkama.“

Andrićev odgovor

„PREDUZEĆE je prihvatilo moju ponudu, ukoliko, naravno, Vi date svoj pristanak. Zato Vas molim da mi odgovorite da li se slažete sa ovom mojom idejom (ili Vam je već dosta neuspelih pokušaja s filmom). Ja bih Vam, razume se, pokazao gotove scenarije. Ukoliko ne pristajete, razumeću bez mnogo objašnjenja, iako dobro pamtim Vaše reči, povodom dramatizacija, ekranizacija i drugih papazjanija Vaših dela: - Što sam umeo, ja sam napisao, i to je u knjigama, sada neka drugi po tome prave ono što umeju.
Ako još tako mislite (a možda ste izmenili mišljenje: čovek nije spomenik, što rekli Beograđani), budite dobri pa utrošite malo vremena, sa tri reči javite mi za Vaš pristanak (ili nepristanak), a preduzeće moli da istovremeno kažete svoje uslove (otkup dela, uvid u scenario, uvid u film, reditelji i sl). Izvinjavam se što Vas deranžiram, ali ovo nisam mogao izbeći.
Dolazio sam u Beograd dok ste Vi bili u Italiji, i tako mi je propala retka prilika da Vas vidim. Izgleda da Vam je bilo lepo (izuzev susreta s novinarima!)...“
Andrić mu je odmah, već 2. aprila odgovorio:
„Primio sam Vaše pismo od 31. pr. m. i odgovaram na njega odmah, iako, nažalost, ne mogu ništa pozitivno odgovoriti:
Vrlo sam zadovoljan što biste hteli posvetiti Vašu pažnju i Vaš trud mojim pripovetkama, kao i ’Sutjeska filmu’, koji bi hteo da ih uzme u rad. Međutim, stvar stoji ovako. Ja sam u poslednje vreme odbio tri ponude naših scenarista i naših filmskih preduzeća iz prostog razloga što nemam snage, ni vremena da se, pored ostalog rada, bavim još i filmskim problemima. Jer, ma kako se stvar udesi, ja znam da ne bih mogao ostati potpuno po strani od takvog pohvata, a nisam u mogućnosti ni psihički ni fizički da, pored obaveza i poslova koje još moram da vučem, uzimam na sebe nove obaveze, i to sa područja koje mi je rako nepoznato i daleko.
Neka zasad ostane ovako, a ja znam dobro da ćete me Vi pravilno i potpuno razumeti. Kad se prvi put vidimo, razgovaraćemo potanje o svemu.
I Milica i ja smo ono što se kaže zdravo i dobro, i često se sećamo Vas i Vaše kuće.
Primite s Darkom i decom srdačne pozdrave, Milica i Vaš...“

Intervju „Novostima“

JAVLJA se i Jože Gale, kome je predložio da snimi film o husinskim rudarima, po scenariju koji je napisao „Viba film“, međutim, nema sredstava, pa mu je žao što ne može da učestvuje u ostvarenju ovog projekta.
Krajem septembra 1964. godine u Titogradu, na Sedmom kongresu Saveza književnika Jugoslavije, izabran je za predsednika. Na tom skupu srešće se i malo više zbližiti sa Dobricom Ćosićem, piscem od ugleda, a i političarem sa iskustvom. Meši je to druženje godilo. Njegovo predsednikovanje, međutim, završiće se neslavno i traljavo. Brzo će dobiti zamenu. A na tom titogradskom skupu, sa uverenjem je govorio o ulozi i mestu književnika u socijalističkoj izgradnji, i u prvom intervjuu, u „Večernjim novostima“, nije okolišao da kaže koje ga nevolje muče i kako se snalazi:
„Snalažljiv sam po prirodi, lako ćemo za to... Ali, teškoća ima, da apostrofiram odmah dve: prva je više tehnička, to jest u činjenici što stalno boravim u Sarajevu, a poslovima sam vezan za Beograd. Druga, mnogo veća je to što Savez ne raspolaže takvim sredstvima, koja bi mu omogućavala da normalno budu urađeni neki poslovi onako kako se želi...“
„Svjetlost“ objavljuje kratki Mešin roman „Magla i mjesečina“, u biblioteci „Džepna knjiga“, sa predgovorom Zorana Gluščevića. Gluščević ističe da je reč o remek-delu naše partizanske književnosti.
To je jedna od retkih podrški iz Beograda.
Krug sarajevskih prijatelja nije naročito širok: najčešće se druži sa Salkom Lagumdžijom, jedno vreme gradonačelnikom Sarajeva, i njegovom ženom Razijom, profesorkom, potonjim piscem niza rasprava o Mešinom delu. Naravno, često je sa Ristom Trifkovićem, onda televizijskim rediteljem Željkom Marjanovićem i njegovom suprugom Verom, koja je bila i sekretarica redakcije „Svjetlosti“.

PORUKE PRIJATELJU
PIŠE u sveskama, svojeručno. Prijatelju u Beogradu šalje tri fotografije, sa porukom:
„Prva je iz 1945. g. da vidiš kako je otprilike izgledao mladi partizan posle rata. Druga je 10 godina docnije, čovek je već izrovašen životom, umoran, prilično unezveren, težak. Treća je žalosna, sve je već prošlo, sad se od sećanja prave knjige...“
(Nastaviće se)