Prvo kupe oca

DA JE fudbal poodavno, čak se može reći i pre svega - biznis, činjenica je koju su prihvatili svi koji se na ovaj ili onaj način bave najpopularnijim i najmasovnijim sportom na svetu. To i nije neki problem ako se gleda sa aspekta klubova, pa i igrača, da ne postoje razlike koje su toliko velike da im se ne vide ni obrisi. Naime, još od gašenja Kupa evropskih šampiona i veštački stvorene Lige šampiona, u kojoj se titulom može okititi i klub koji je u svojoj zemlji osvojio tek četvrto mesto (primer Liverpula), ta podela na bogate, obične i siromašne klubove, ove druge a pogotovo treće - odvela je u ćorsokak.
Kako obično biva, ta spirala nerealnog, nemogućeg i nestvarnog, odozgo, sa vrha, spustila se do dna i počele su fudbalske frustracije, kojima izgleda nema kraja. Astronomski transferi, ogroman novac koji se vrti i na terenu i oko njega, kreiranje brendova i prodaja svega i svačega, stvorili su još veći jaz. Minulih godina taj procep se toliko uvećao da veliki više ne brenuju male, otimajući im i najmlađe fudbalere.
tu počinje i naša tužna priča jer je ono što se dešavalo, pre svega, Brazilcima i Argentincima, zakačilo i Srbiju, koja je očigledno i dalje rasadnik talenata. Budući asovi napuštaju zemlju sada i sa 15, 16 ili 17 godina. Što je najgore, odbrane od otimačine nema.
Taj trend, nažalost, odavno se uselio u našu zemlju. Godine 1995. Marko Pantelić nije napunio ni 17 leta, a otišao je iz Zvezde u grčki Iraklis za 2,1 milion evra, Goran Lovre (Groningen, Holandija) je imao 16, a Miljan Mrdaković (Šandung, Kina) 18 godina kada su napustili Partizan i preselili se u Anederleht bez obeštećenja, što znači da su crno-beli ostali i bez igrača i bez novca. Klub iz Humske je katastrofalno prošao i kada je Miralem Sulejmani u pitanju, jer je mladi as otišao 2006. u Herenven (za koji je kasnije postigao 19 golova) uz obeštećenje od 260.000 evra, da bi posle godinu dana prešao u Ajaks za 16,5 miliona. A crno-beli, za koje je odigrao samo jedan meč, i to desetak minuta, od tog drugog transfera nisu dobili ni pare.
Slobodan Rajković (OFK Beograd) je potpisao za Čelsi sa 16 godina, ali to je bila “tajna veza” jer je ugovor postao pravosnažan samo kada je postao punoletan. I mlađani vezista Nenad Krstičić (18 godina) je 31. avgusta 2008. otišao u Sampdoriju iako je za “romantičare” odigrao svega dvadesetak utakmica, tek punoletan je bio i vezista Partizana Nikola Gulan kada je potpisao za Fiorentinu (sada je pozajmljen Minhenu 1860), sa 19 godina supertalentovani vezista Čukaričkog Stankom Miloš Ninković se otisnuo u Ukrajinu i potpisao za Dinamo iz Kijeva...
Ako bismo se opet okrenuli sadašnjosti, najinteresantnija je priča o nekadašnjem igraču podmlatka Crvene zvezde Filipu Đuričiću, koji je zajedno sa klupskim drugom, takođe kadetom, Aleksandrom Kovačevićem (ove zime priključen prvom timu Crvene zvezde) otišao u Grčku. Ipak, obojica su se vratili iz Olimpijakosa jer papiri nisu bili regulisani, a mali Filip nije želeo opet na “Marakanu”, već je zaigrao za Radnički iz Obrenovca. I pored toga što igra na trećeligaškim terenima, stigao je na spisak Mančester junajteda, pa je čak desetak dana proveo u kampu evropskog prvaka i dobio pohvale od menadžera ser Aleksa Fergusona.
IAKO su svi ti dečaci od pionirskih dana nagoveštavali supertalenat, klubovi teško mogu da pronađu modus da se odbrane jer menadžera nikada nije bilo više, i pravih i divljih, a roditelji su ona negativna inicijalna kapisla koja im omogućava da se bave i nečasnim radnjama. Sitna lova koja se daje na ruke siromašnom dečaku (čitaj roditeljima) kasnije se pretvori u lep izvor zarade, naravno, ako ti klinci svoj talenat demonstriraju i u Evropi.
Nije lako ni promašiti, jer kada ta deca dođu u “dobre ruke”, onda im je znatno lakše da se razviju. To je “leva strana ulice”, dok su na “desnoj” oni koji su prevareni i koji su osetili svu žuč menadžerskih marifertluka. A opet, teško je odoleti zovu evra ili dolara u siromašnoj Srbiji, pogotovo što se nude i “avioni i kamioni”.
I, najzad, ono što je najgore, veliki evropski klubovi lako dođu do igrača koga žele bez obzira na ugovorne okove. Jer, jednostavno, ponude da se čitava porodica preseli, na primer, u London. I, kada bar jedan od roditelja dobije ulaznu vizu, radnu dozvolu i posao, dete, naravno po zakonu, ide sa majkom ili ocem, bez obzira na to da li ima 10, 12 ili 18 godina. Da li je zaposlenje pravo ili fiktivno, to niko živi ne može da dokaže.

NOVI ASOVI
PROŠLE i ove godine naše fudbalske klubove napustilo je
sedam izuzetno talentovanih igrača.
2009. godina
Adem Ljajić (1991) Partizan - Mančester j. 10 miliona evra
Zoran Tošić (1987) Partizan - Mančester j. 7 miliona
Alen Stevanović (1991) Radnički Obren. - Inter 2,5 miliona
2008. godina
Stevan Jovetić (1989) Partizan - Fiorentina 8 miliona evra
Gojko Kačar (1987) Vojvodina - Herta 3 miliona evra
Ivan Radovanović (1988) Partizan - Atalanta 1,5 miliona
Nenad Krstičić (1990) OFK Beograd - Sampdorija 1 milion
Filip Đorđević (1987) C. zvezda - Nant 1,5 miliona evra
(Nastaviće se)