Seljaci slute opasnost

OPISUJUĆI u istrazi način na koji su ga pripadnici KNOJ uhvatili, general Draža Mihailović je rekao:
"Na Tari smo nastojali da se krećemo kroz šumu i da izbegavamo bilo kakvu vezu sa seljacima. Bili smo na svome terenu i lako smo se kretali, nastavio je priču pred sudijama Dragoljub Mihailović.
"Odlučili smo da provedemo noć u nekoj nenastanjenoj kolibi. Tu smo imali prvi ozbiljniji susret sa vojskom. Naime, kada je vaša patrola pripucala, ja sam već bio izašao iz kolibe u šumu. Ostali su se spremali da krenu za mnom. Ubrzo, i oni su vešto napustili kolibu.
"Posle toga imali smo još dva dodira sa vašim patrolama. Obe negde u blizini Bature. Mi smo se dosta vrteli po tome bespuću, jer smo očekivali kurira koji je otišao da uspostavi vezu. Međutim, nijedan od ova dva sukoba nije bio ozbiljan.
"Najviše sam se bojao da nam ne ometete vezu sa našim grupama iz oblasti Višegrada. Dok smo se vrteli po Baturi, primenili smo oprobano lukavstvo. Posle susreta sa jednim vašim poternim odeljenjem, sa kojim smo izbegli sukob, vešto smo se prikrili i kad je ono prošlo, nastavili smo da se krećemo iza njega, i to čitavih sedam do osam časova. Smatrali smo da je to manje opasno nego da čekamo na jednom mestu.

NOĆI U SNEGU

BILO je grozno, hladnoća je bila užasna. Zamislite, na tim planinama provesti tolike noći. Kretanje je bilo otežano mojom iscrpljenošću. Konje smo uzimali, ali retko, i to samo od sigurnih seljaka. Meni je teško noću, ne vidim, a to nas je mnogo ometalo. Poslednja dva dana bila su mi najmučnija. Noćili smo pod otvorenim nebom. Padao je sneg. Ja sam se smrzavao. Vatru smo ložili posle ponoći, i samo po nekoliko sati. Sa ishranom je bilo znatno lakše. Obično smo nosili hleb i suvo meso. Uvek smo imali rezerve za nekoliko dana. Kuvano jelo retko smo jeli. Ponekad, kod sigurnijih seljaka, jeli smo i smoka.
"Za mene nije bilo teško: jedna konzerva sardine i glavica luka, sa malo hleba, bili su mi dovoljni za ceo dan. Kasnije, kada smo ušli u sklonište, ishrana nam nije predstavljala problem. Kupovali smo, u Višegradu ili u Užicu, namirnice. Najviše smo uzimali konzerve iz američkih paketa. Tih paketa bilo je puno. Imao sam rezervu zlata, ali nju nismo trošili mnogo. Vi ste imali sreće što me je ono đubre od Kalabića izdalo.
"Njegove izdajničke sposobnosti su nepresušne. On je sve do sada izdao. Izdao je oca, izdao je zemlju, izdao je Kostu Pećanca, izdao je Nemce, prevario je i izdao mene. Budite sigurni, u prvoj prilici, izdaće i vas. Davno je on prodao sebe crnom đavolu samo da bi spasao glavu.
"Kada sam uspostavio vezu sa Kalabićem, prvo sam se obradovao. Što je vreme više prolazilo, crv sumnje sve više se uvlačio u mene. Razmišljao sam o njemu mnogo. Nekada sam imao ogromno poverenje u njega. Savetovao sam se sa okolinom. Svi seljaci koje sam upitao sumnjali su. Oni imaju jedno čulo za opasnost, koje su ljudi iz gradova davno izgubili. Kao što stoka u štali pred zemljotres daje svojom uznemirenošću znak o približavanju opasnosti, tako su i oni iz moje male pratnje, i to svi do jednoga, bili uznemireni pred moj fatalni sastanak sa Kalabićem i njegovom pratnjom.
Neki od njih, otvoreno su mi govorili da sumnjaju da je to komunistička ujdurma. Više njih su me savetovali da izbegnem sastanak, ili bar da budem do kraja oprezan.
Nisam ih poslušao, pogrešio sam. Često sam, rukovođen ovim seljačkim čulom za opasnost, izbegao razne zamke. Poslednji put kada sam pokušao da pređem u Srbiju, oni su me volšebno provodili i izvodili iz desetine zaokruženja. Izbegli smo bar sto puta takoreći, sigurnu propast. Ovoga puta mojom krivicom odigralo se sve. Nisam poslušao njihove savete. Nekako sam hteo da verujem Nikoli i pored toga što me je crv sumnje sve više nagrizao.
"Nikola je bio prvo kod Koste Pećanca komandant četničkog odreda, a zatim i njegov obaveštajni oficir. Kasnije je prišao meni. Tada mi je bilo stalo da ga pridobijem. Smatrao sam da izlapelog Pećanca i njegove odrede treba što pre rastočiti.
Nikola je bio jedan od retkih mlađih ljudi među njima. I to je bio jedan od razloga da ga, po svaku cenu, pridobijem. Optuživali su ga mnogi da održava veze sa Nemcima. Govorili su mi da su ga Nemci i poslali kod Pećanca. Kada su Nemci ubili njegovog oca, definitivno sam odbacio sve optužbe protiv njega. Mislio sam da se radi o zavisti aktivnih oficira prema rezervnim, ili takozvanim komandantima iz naroda. Kad god je neki od takvih komandanata napredovao, to je bilo praćeno velikom zavišću.
"Koliko god da su mi aktivni oficiri vojnički vredeli i trebali, toliko su mi politički smetali. Većinom su bili političke analfabete. Hteli su da rešavaju sve ognjem i mačem.
"Međutim, Kalabić mi se učinio sumnjičavim čim smo se sastali u kući onoga Kneževića. Primetio sam u njegovoj pratnji potpuno nova lica. Nije bilo baš nijednoga iz njegove stare pratnje. On se obično nije razdvajao od Mišića Čerčila i još nekih koji su mu bili takoreći stalna lična garda. Bilo mi je sumnjivo i njegovo prilično čudno i neprirodno ponašanje. Pored toga, izuzetnu sumnju izazvalo mi je ponašanje njegovog ličnog pratioca. On je stajao neprekidno iza njega, malo pozadi i prilično stisnut uz njegovu levu slabinu. Ovo nisam mogao da izdržim. U jednom momentu sam ga i upitao zašto mu se taj toliko pripija.
"Sam Kalabić mi je na momente izgledao zbunjen. Očima sam ga nekoliko puta upitao da li je sve u redu. Odgovorio mi je prilično uverljivo. Prvo me je ubedio da je potpuno reorganizovao odrede u okolini Valjeva i da je sve svoje pratioce postavio za komandante, a za pratioce je izabrao nove mlade, hrabre i zdrave ljude koji 'čine čuda od herojstva'. Objasnio mi je zatim da su i oni zbunjeni i da se plaše komunističke zamke, te pošto me nijedan lično ne poznaje, drže se sumnjičavo. Sve što mi je govorio i objašnjavao izgledalo mi je prihvatljivo. Možda je bio dovoljno ubedljiv, a možda me je ubedio zato što sam ja hteo da verujem. Verovatno je posredi i jedno i drugo.
"Zlikovac me je ipak izdao. On nije bio spreman da umre. Sto puta mi se zaklinjao svojim životom na vernost. Pogazio je sve. Verujte, ne bojim se smrti, ali me izdaja Nikole Kalabića porazila. Kome je sve čovek mogao da veruje?
"Možda mi je još najsumnjivije bilo Kalabićevo insistiranje da prilikom našeg polaska ’za Srbiju’ smanjim moju pratnju.
"Na moju nesreću, odoleo sam i ovom napadu sumnje. Pošli smo, i evo gde me je doveo."
General Dragoljub - Draža Mihailović, vrhovni komandant tzv. jugoslovenske vojske u otadžbini, ministar vojni u emigrantskoj vladi kralja Petra Drugog Karađorđevića, uhvaćen je u noći između 12. i 13. marta 1946. Predvođena Nikolom Kalabićem, ovu akciju izvela je grupa oficira Ozne (Odeljenje zaštite naroda).

GORSKI CAR

Gorski car slobodnih srpskih planina, kako je Dražu nazivala četnička propaganda, punih deset meseci posle završetka Drugog svetskog rata, uspevao da izbegne sve potere i zamke, uhvaćen je u svom skrovištu, u kući na putu Vardište - Priboj. Tom prilikom zaplenjena je kompletna četnička arhiva, koja će na suđenju Mihailoviću biti jedan od glavnih aduta tužioca.
- Sve se odigralo munjevitom brzinom - kaže Draža.
- Učinilo mi se da sam čuo pozadi pucanj. U tom trenutku su mi spale naočare, ili mi ih je neko od onih koji su bili najbliži skinuo. Ne sećam se da li sam sam legao ili me je onaj zdepasti Nikolin lični pratilac oborio na zemlju. U glavi mi se sve pomutilo. Prva misao mi je bila da nas je stigla potera i da odatle dolazi pucnjava. Čini mi se da sam posle prvoga pucnja čuo još nekoliko. Kad sam se digao, nisam mogao da vidim ništa, jer nisam imao naočare. Vikao sam i zvao sam neke po imenu. Niko se nije odazvao. Zvao sam i Kalabića, ali se nije odazvao. Svi su nestali kao da su u zemlju propali. Odjednom mi je sve puklo pred očima. Bio sam vezan. Dotle to nisam osećao niti sam znao ko me je vezao. Pretpostavljam da me je vezao onaj Kalabićev ili, bolje reći, onaj moj pratilac, jer se on stalno vrzmao oko mene. Kratko vreme posle toga ugurali su me u automobil i do Beograda se nismo zaustavili.
Odmah posle hvatanja, Draža je pod jakim obezbeđenjem prebačen u Beograd. Istraga protiv njega vođena je u zgradi Ozne za Jugoslaviju. U velikoj sobi nalazili su se samo vođa četničkog pokreta, islednik i daktilografkinja.

(Nastaviće se)