Žigosana izdaja otadžbine

POSLEDNjI, trideseti dan suđenja Draži Mihailoviću, održan je 15. jula 1946. godine. U stenografskim beleškama sa ovog procesa kaže se da je dvorana Vojno-pešadijskog učilišta u Topčideru bila „dupke puna“. Optuženi su u sudnicu uvedeni u 8.15. Ulazili su onim redom kao što su na suđenje izvođeni svakog dana. Na čelu optuženih išao je Draža Mihailović. Stenografi su zapisali: „Iako obrastao u bradu, bila je vidljiva njegova uznemirenost.“
U publici je zavladao žamor, pa je predsednik Vojnog veća Vrhovnog suda FNRJ pukovnik Mihajlo Đorđević morao da interveniše: „Molim publiku za mir, u protivnom, biću prinuđen da naredim da se udalji iz sale svaki koji bude ma kakvim znacima davao izraze svog raspoloženja.“
Tog dana Vojno veće Vrhovnog suda - sastavljeno od pukovnika Mihaila Đorđevića, kao predsedavajućeg, i sudija potpukovnika Milije Lakovića i Mihaila Jankovića i sekretara poručnika Todora Popadića, osudilo je Dražu Mihailovića na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine. U dispozitivu presude se kaže:

Najteži zločin

Izričući ovakvu presudu sud je smatrao da je bio veran tumač narodnih osećanja, pravde i pravičnosti, i da je žigosanjem izdaje otadžbine ostao dosledan vekovnim slobodarskim tradicijama naših naroda, koji su od pamtiveka slobodu uzdizali iznad svega, a izdaju otadžbine osuđivali kao najteži zločin.
„Draža Mihailović i ostali optuženi krivi su što su u toku natčovečanske borbe, koju su narodi Jugoslavije vodili od 1941. do 1945. godine, u odbrani svoje slobode i nezavisnosti i za svoj opstanak, protiv hitlerovske Nemačke, fašističke Italije i njihovih satelita, stupili i za sve vreme rata neprijateljske okupacije održavali političku i vojnu saradnju sa okupatorom, radi zajedničkog ugušivanja opštenarodnog ustanka i podržavanja okupacije, kako bi uz pomoć okupatora uspostavili režim protiv narodne diktature i nacionalnog ugnjetavanja, te su na taj način u najsudbonosnijem razdoblju istorije naroda Jugoslavije izvršili zločin izdaje naroda i otadžbine.
„Oni su zajedno sa okupatorom - u ostvarivanju imperijalističkog plana okupatora o porobljavanju i istrebljenju naroda Jugoslavije - organizovali, naređivali i izvršavali ili podstrekavali na izvršavanje nebrojene zločine nad narodom: ubijanje i predavanje ranjenika okupatoru, masovna ubistva i pokolje, hapšenja, mučenja, odvođenje u koncentracione logore i na prisilni rad u korist okupatora, prinudnu mobilizaciju, paljevine, pljačku i uništavanje javne i privatne imovine, silovanje i druge ratne zločine, usled čega nose odgovornost za smrt i stradanja stotine hiljada ljudi, žena i dece.“
U usmenom obrazloženju presude predsednik Vojnog veća pukovnik Đorđević je rekao:
„Optuženi Mihailović se brani da nije sarađivao sa okupatorom u borbi protiv oslobodilačkog ustanka naroda Jugoslavije i da nije podržavao okupaciju, da nije naređivao svojim komandantima i organizacijama da vrše ratne zločine, da nije organizovao terorističke bande i da nije naređivao vršenje terorističkih dela, i najzad, da u svojoj organizaiciji nije imao uticaja na svoje komandante, pa su radili šta su hteli. Međutim, utvrđeno je da je optuženi Mihailović sarađivao sa okupatorom i podržavao okupacioni sistem.
„Još avgusta 1941. optuženi Mihailović je sklopio sporazum sa kvislingom Nedićem, otvorenim slugom nemačkog okupatora u gušenju narodnooslobodilačkog ustanka u Srbiji i zavođenju reda i mira koji je bio tako potreban okupatoru. Ovo je delimično priznao optuženi Mihailović. Ovo se utvrđuje i iz iskaza Milana Nedića, datog na zapisniku kod istražnih vlasti, a koji je na pretresu pročitan, u kome je potvrdio ovu činjenicu.
„Utvrđeno je da su svi komandanti optuženog Mihailovića i sve njegove četničke formacije sarađivale sa Nemcima, Italijanima i bugarskim okupacionih trupama za sve vreme okupacije u oružanim borbama protiv narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, primajući kroz čitavo to vreme od okupatora oružje, municiju, hranu i drugo u nameri uništenja oslobodilačkog ustanka i pružanja pomoći okupatoru u održavanju sistema okupacije. Sve je ovo priznao okrivljeni Mihailović, a pored toga utvrđeno je sve ovo mnogobrojnim depešama, pismima, naređenjima i izveštajima Mihailovićevih komandanata, koji su na pretresu pročitani.
„Utvrđeno je da su Mihailovićevi komandanti sarađivali sa okupatorima po naređenju optuženog Mihailovića. U ovo se sud uverio iz originalnih Mihailovićevih depeša pročitanih na ovom pretresu u kojima Mihailović naređuje svojim komandantima da taktiziraju sa okupatorom, da koriste okupatora i da stupe u vezu sa okupatorom u cilju dobijanja oružja i municije i koordinacije operacija.
„Da je optuženi Mihailović, suprotno njegovoj odbrani, naređivao svojim komandantima da vrše ratne zločine, ubijanje zarobljenih partizana, paljenje, pljačke, uništavanje civilnog stanovništva itd. sud se uverio iz mnogobrojnih originalnih depeša optuženog Mihailovića u kojima naređuje svojim komandantima da napadaju, uništavaju i istrebljuju svakog onog ko ma čime pomaže partizane, a posebno da istrebljuju Muslimane i Hrvate.“
Komentarišući završne reči Dražinih advokata, pukovnik Đorđević je rekao:
„Branioci optuženog Mihailovića istakli su na pretresu da okrivljeni nije lično sarađivao sa okupatorom, a da za saradnju njegovih komandanata sa okupatorom on ne može biti odgovoran. Međutim, utvrđeno je iz originalnih depeša i pisama optuženog Mihailovića i priznanjem optuženog Mihailovića, o sastancima sa Nemcima i Nedićem, da je on lično sarađivao sa okupatorom, a takođe da je preko svojih komandanata ostvarivao sporazum o saradnji sa okupatorom, pa je ovaj navod odbrane kao neosnovan odbačen.
„Branilac okrivljenog Mihailovića advokat gospodin Dragić Joksimović istakao je da okrivljeni Mihailović nije izvršio integralnu izdaju naroda sarađujući sa okupatorom u borbi protiv oslobodilačkog ustanka naroda Jugoslavije, nego da može biti reči samo o tome da je on izvršio izdaju u odnosu prema partizanima. Da je sud usvojio ove navode branioca Joksimovića u stvari bi opravdao saradnju okrivljenog Mihailovića sa okupatorom i izdajstvo naroda, jer branilac Joksimović, braneći Mihailovića da nije izvršio integralno izdajstvo, već izdajstvo samo jednog dela naroda, i to onog dela koji se borio isključivo protiv okupatora, stao je time u odbranu onih, koji protiv okupatora, ne samo da se nisu borili, nego su okupatora i okupaciju podržavali, a to znači u odbranu onog malog broja koji su se nalazili u izdajničkoj organizaciji okrivljenog Mihailovića i organizacijama drugih slugu i pomagača okupatora.
„Sud nije mogao stati na stanovište branioca Joksimovića i opravdati podržavanje okupatora i saradnju sa okupatorom protiv naroda Jugoslavije, pa je stoga ovaj navod branioca Joksimovića i odbacio. Branilac Joksimović je istakao da se optuženi Mihailović, iz ideoloških razloga borio protiv oslobodilačkog ustanka, to jest, da je Mihailović bio nosilac jedne ideologije, a narodnooslobodilački pokret druge, pa se borba okrivljenog Mihailovića protiv oslobodilačkog pokreta osnivala na suprotnosti ideologije. Uz to, on je isticao da je okrivljeni Mihailović bio jedini legalni predstavnik koga je priznavala legalna vlada i da je narodnooslobodilački pokret bio ilegalan. Zbog toga je on istakao da se optuženi Mihailović ne može smatrati krivim za izdaju naroda i države.“

Pravni lek

Sud - rekao je pukovnik Đorđević - nije usvojio navode branioca Joksimovića zato što je utvrđena saradnja osuđenog Mihailovića sa okupatorom u podržavanju okupacije i gušenju oslobodilačkog ustanka naroda Jugoslavije, pa je svaka odbrana Mihailovićevog izdajničog rada zasnovana na ideološkim razlozima, u stvari odbrana ideologije podržavanja okupacije, sistem porobljavanja naroda Jugoslavije, kakva je u stvari, po svojoj suštini, bila Mihailovićeva ideologija.“
„Optuženici protiv presude ovoga suda - zaključio je pukovnik Đorđević - nemaju pravo leka, jer je ova presuda odmah i izvršna. Jedino lica koja su osuđena na kaznu smrti mogu lično ili preko svojih branilaca i rođaka da podnesu molbu za pomilovanje Prezidijumu Narodne skupštine FNRJ. Sud određuje rok: večeras do 20 časova, u kome će roku, ako ko hoće, podneti molbu za pomilovanje od lica osuđenih na smrt. Druže zastavniče, naredite da se izvedu osuđeni.“
Izricanje presude publika je dočekala poklicima „Živeo narodni sud!“
Suđenje je završeno u 1.35.
Sutradan su dnevne novine u Beogradu objavile sledeću vest: „Pošto je Prezidijum Narodne Skupštine FNRJ odbio molbe za pomilovanje na smrt osuđenih izdajnika i ratnih zločinaca to je izvršena smrtna kazna nad Mihailovićem Dragoljubom Dražom, Radićem Radoslavom Radom, Glišićem Milošem, Jovanović Dragomirom Dragim, Dimić Tanasijem Tasom, Jonićem Veliborom, Dokićem Đurom, Mušickim Kostom i Pavlovićem Boškom.“

INTEGRALNI STENOGRAM SA SUĐENjA
IZ knjige Jovana Kesara i Dragoja Lukića ”Ne osećam se krivim”, u kojoj je prvi put štampan integralni stenogram sa suđenja Draži Mihailoviću, ”Novosti” objavljuju delove koji govore o tome kako su pripadnici KNOJ u noći između 12. i 13. marta 1946. uhvatili vođu četničkog pokreta, šta su o tome rekli Aleksandar Ranković i Draža Mihailović, kako je Draža opisao svoj životni put i način na koji ga je izdao Kalabić i kako je prvi gerilac Evrope streljan 15. jula 1946. godine.

MOLBA ZA POMILOVANjE
Draža Mihailović i drugi osuđenici na smrt u predviđenom roku podneli su molbu za pomilovanje. Obraćajući se Prezidijumu Narodne skupštine FNRJ, Mihailović kaže:
„Presudom Vrhovnog suda FNRJ, Vojnog veća od 15. jula 1946. godine, osuđen sam na kaznu smrti streljanjem.
Skrhan fizički i duševno, nedaćama koje su me pratile kroz ceo moj život, molim Prezidijum Narodne Skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije da mi kaznu smrti streljanjem zameni putem svoje milosti, kaznom lišenja slobode. Molim da se ova moja molba uzme kao moje iskreno pokajanje i da mi Prezidijum olakša tešku kaznu na koju sam osuđen.
Uveravam Prezidijum da ću za vreme izdržavanja kazne lišenja slobode, svojim predanim i požrtvovanim radom uložiti sve da doprinesem koristi našoj novoj državi, kao što sam već pokazao pre i u toku procesa u više mahova.
S molbom da mi putem najviše milosti Prezidijuma Narodne Skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije dade pomilovanje,
Učtiv Dragoljub - Draža M. Mihailović
15. jula 1946. g. u Beogradu“
Nastaviće se