Konkurs za svedoke odbrane

DOK ovo ispisujem, zalazi sunce, a moja žrtva iščekuje da mine noć, poslednja noć patnje, i da zora donese tišinu i spas. Ja čekam surovu kaznu. Od mojih, od sebe, od Boga, ako ga ima (...).
Proklinjem čas kad sam upisala medicinu, na veliko navaljivanje oca i ujaka. Želela sam da studiram književnost. Da pođoh za srcem, ne bih postala ubica, i to u belom mantilu. Ali, otišla bih, sigurno, ma šta studirala, u partizane (...).
Pakao i moj zločin počeli su 20. marta uveče. U naš pusti stan došao je drug Krcun, pošto se prethodno najavio telefonom. Zaboravih spomenuti da su mog oca i majku Nemci streljali u Jajincima, četrdeset i treće, i da sam bila njihovo jedino dete. Slobodana Penezića sam upoznala još četrdesete, na jednom ilegalnom sastanku SKOJ-a. Mene je Partija prebacila u Rudo, krajem četrdeset i prve, gde smo se ponovo sreli. Raspoređena sam u sanitetsku službu Vrhovnog štaba i primljena u Partiju nekoliko meseci kasnije (...).
Dođe Krcun, jer ga više ne mogu nazvati drugom i grozim se te reči. Poveri mi "najsvetiju partijsku dužnost", kako je rekao. Dužnost da, kao komunista i doktorka, pomognem u "demaskiranju zločina Draže Mihailovića".

Vlastiti sram

NAKOSTREŠIH se od strašne mržnje na spomen tog imena. Ono je za mene bilo simbol izdaje, klanja, svega satanskog i životinjskog. Vest da je monstrum uhvaćen proizvela je u meni delirijum sreće koju sam, i kao žena, te večeri podelila sa Krcunom. Učinila sam to u zanosu, kao pijana, i mnogo više strastveno i uspaljeno kao komunista, nego kao devojka. Doneo mi je medicinsku literaturu o drogi "meskalin", uz napomenu da je dejstvo potvrđeno u praksi, nad "izdajnicima svetskog komunizma". Mislim da je spomenuo Zinovjeva, Kamenjeva, Tuhačevskog i još neka imena kojih se sada ne mogu setiti. Reče da je "meskalin" dao "izvanredne rezultate" i u nas, prilikom isleđivanja naših narodnih izdajnika. Mihailović će taj mentalni i nervni otrov dobijati u injekcijama, jer tada najbolje deluje. Od mene se, naglasio je, zahteva jedino da dajem injekcije, a spravljaće ih specijalni stručnjaci.
Moja obaveza je da ubedim "pacijenta" u tešku bolest i tada mi je Krcun dao i već pripremljen naziv nepostojećeg bacila na izmišljenom latinskom jeziku. Moram da budem nežna, ali i službeno stroga, u odnosu sa Mihailovićem, kako bi on stekao puno poverenje u mene. Poverio mi je i to da je Mihialović ranjen u stomak, prilikom zarobljavanja, kao i da je zadobio niz drugih povreda. O tim povredama, međutim, ne smem nikome kazati ni reči. Ne smem nikome poveriti ni da lečim Mihailovića. To znamo samo "crna zemlja, on, ja i još nekoliko drugova". Pristala sam, naravno. Sa oduševljenjem i neopisivom provalom ponosa što je Partija odabrala baš mene.
Ova ispovest pred sobom nalaže mi da kažem i ovo. Krcun te večeri, niti ma kada kasnije, nije izgovorio puno ime i prezime svoje žrtve. Ponekad bi rekao "Draža", i to sa vidljivim gađenjem, a najčešće je koristio izraze: "izdajnik", "zločinac", "sluga buržujska", "đubre četničko", "velikosrpski ološ". Mrzeo je sve četnike i svakog ko je imao ičeg dodirnog sa njima, ali Mihailovića je mrzeo drukčije. Divlje, neuračunljivo, uz životinjsku želju da ga on, lično, masakrira (...).
Što se mene tiče, moram priznati da sam, 23. marta, kad sam prvi put videla svog pacijenta, takođe buktala od mržnje prema njemu, i u svojoj pameti i u srcu. Gadilo mi se i da ga pogledam. Sad, posle skoro četiri meseca svakodnevnog viđanja sa njim, ja osećam samo vlastiti sram. On je, možda, u nečemu i grešan i kriv, mada ne znam tačno u čemu, a ja sam zločinac po svemu. Trovala sam um i razarala osećanja jednog, pre svega, dobrog čoveka. Na strašnom sudu, na svakom sudu, mogu se zakleti u njegovu dobrotu. Nije umeo da mrzi. Nikoga. Čak ni Krcuna, bez obzira na životinjski zločin koji je nad njim počinio. Ja sam doznala šta su mu učinili negde početkom aprila i od tada se u meni sve uskomešalo. Neka je - razmišljala sam - hiljadu puta zločinac, ali peći mu pacova na utrobi i samleti mu celo telo u zatvorskoj ćeliji, to je više nego divljaštvo i na to niko nema pravo. Mihailović nije nikada spominjao svoje muke. Naprosto, on se stideo, ali ne svojih patnji nego saznanja da ljudi mogu biti toliko zli i da to zlo postaje sistem vladanja. Razdirali su ga taj stid i strah od pakla kroz koji će proći stotine hiljada, odnosno mi svi (...).

Dobar postupak

NIJE znao da ga trujem. Verovao je da ga lečim i da je obamrlo pamćenje posledica bolesti. Istovremeno, želeo je da se proces okonča što pre, ne znajući da je upravo "meskalin" proizvodio oboje: i haos u svesti i odsustvo svake volje za otporom.
Mene je 23. marta, kad sam ga videla prvi put, šokirala svežina, jasnoća i lepota njegovih misli. Mrzela sam ga i divila mu se, u isti mah, nestrpljivo iščekujući da "meskalin" sve to naruši i prekrati nadmoćnost masakriranog neprijatelja nad mojim partijskim uzorima i svetiteljima. Da mu nisu, da mu ja "meskalinom" nisam razorila misli i volju, on bi trijumfovao na suđenju. Zapravo, ubili bi ga već odavno, jer mu na megdan poštenog suđenja oni izaći ne bi smeli.
Raskoljnikov Dostojevskog stalno je navraćao do mesta svog zločina. To je razlog zbog kojeg, da bi prikrio zločin koji ga je podsvesno mučio, sudija Đorđević pita senku od Mihailovića: "Da li je u istrazi postupano korektno prema vama?" Poluonesvešćena žrtva, kojoj se intimno žuri u smrt, odgovara": Postupak je bio dobar". Pri tom je, moguće, mislio na ko zna koji postupak i ko zna prema kome. On se nije sećao gotovo ničega, čak ni meseca kad je počeo Drugi svetski rat. Bila sam u sudnici, njemu iza leđa, ali ne kao lekarka, u belom mantilu, nego kao devojka sa sela. Tako sam bila i odevena. Sva publika sastavljena je od proverenih kadrova Partije. Jedan pisac, odeven u radničku bluzu, gađao je Mihailovića čičkovima. Na vešti mig tužioca ili sudije, na njihov povišeni glas ili preteće upereni prst u optuženog, mi u sali, mi koji smo glumili narod, skakali smo pomamno i urlali kao rulja u rimskom Koloseumu, kad su gladni i razjareni lavovi rastrzali decu hrišćana.
Da ostane zapisano i ovo. Među stotinama svedoka, unapred odabranih, koji su svi psovali Mihailovića, pojavila se i jedna heroina. Vukosava Trkuljac. Zapamtimo svi ovo ime. Oslovila je Mihailovića sa: "Gospodine đenerale!" Predsednik suda je, užasnut, viknuo: "Nije on nikakav đeneral, već optuženi." Možda je ta žena imala nameru da odrecituje naučeno svedočenje, ali se, odjednom, u njoj sve prelomilo. Odgovorila je: "On je optužen od vaše Partije i vaše sile, a ne od mene!" Poklonila se Mihailoviću. Mi, narod, skočili smo kao opareni vrelom vodom i zaurlali: "Napolje, kurvo! Napolje, bando!"
Toga dana donela sam odluku. U velikoj potaji pripremila sam špriceve kakvi su bili oni punjeni "meskalinom", koje sam dobijala u Krcunovoj laboratoriji. Napunila sam ih običnim vitaminskim rastvorom. Tri poslednja dana suđenja, moja žrtva bila je lišena "meskalina". Zbog toga je Mihailović uspeo da, u završnoj reči, govori četiri sata bez prekida, prilično jasno i koncizno, iako je i tada, ogromnim naporom volje, jedva uspevao da sastavlja pokidana sećanja. Delovao je kao mrtvac koji se, čudom nekim, digao iz groba (...).
Nema priznanja ni pokajanja koje može da me odbrani od sebe. Reći ću i nešto užasno što mi, ovog trena, pade na pamet. Znala sam, znali smo svi mi da naša ideja ne vodi u raj nego u mučilište. Pisalo se o zločinima u Rusiji pre rata, o njima su govorili najumniji ljudi, ali mi nismo verovali, mi nismo hteli da verujemo. Na tajnim skupovima SKOJ-a, odobravali smo i likvidaciju prvih glava naše Partije u Moskvi i, bez trunke sumnje, prihvatali da je reč o trockistima, petoj koloni, izdajnicima. Gde nema sumnje, ne može biti ni pameti. Mi smo svi idioti. Ovim povlačim reči od malopre da su naši snovi bili nevini. Naši snovi su od krvi. Od ludila. Na moje oči, baš u partizanima, streljani su i maljevima ubijani seljaci, popovi, đaci, trgovci... Pune su jame naših čestitih ideala i nevinih snova. Koja nevinost i zbog čega? Zar zbog toga što sam, i kao lekar, intimno verovala da je Staljin besmrtan, da on, ni biološki, ne može umreti?! (...)

Snovi od krvi

KomunistiČka uverenja, luda Stevka, ne dopuštaju lična uverenja. I u tome je sve. Početak i kraj. Tvoja Tanjuša, druže Krcune, nije mogla da ostane oboje: i čovek i komunista. U tom sporu neko je morao da ubije i neko da bude ubijen. Stevka je ubila Tanju, čovek komunistu. Moralo je tako ili obrnuto. Moja izdaja i moja sabotaža su posledice jedne ljudske pobune. Ja time, Krcune, nisam prebegla u četnike, nego samo pobegla od sebe. I presudila sebi (...).
Iz mene ne sikće mržnja ni osveta. Ja sam tebe, na neki način, volela. Te tvoje oči, kao da su stalno napunjene suzama. I retku kosu. I korak kao u tigra. Uvek spreman na skok. Pa i psovke tvoje, plahovitost i neobuzdanost. Ne mrzim te, sigurno. Daleko bilo. Ja poravnavam račune sa sobom. Samo sa sobom. Tebe spominjem, jer se nikad ne bih oglednula da me ti nisi dovukao pred ogledalo. Ili bi se to desilo kasnije. U svakom slučaju, ti si kriv što sam upoznala i jasno sagledala svoje nakazno lice. U stvari, ti nisi kriv već zaslužan. Uvukavši me u sve ovo, ti si me iscelio i spasao.
Znam da ne razumeš, ali se nadam da ćeš, jednoga dana, i ti razumeti. Ima dobra, ima čoveka i u tebi. Nisi ti ono što jesi. Već se kolebaš i sumnjaš, ždere te muka. Priznaj, Slobodane. Puknućeš iznutra, eksplodirati kao bomba. Taj fitilj je zapaljen i tinja. Buknuće. Mora. Ne možeš ga ugasiti ni rakijom ni vinom. Nije zločin u tebi, nego si ti u zločinu. Iskorači. Beži. Što pre (...).
U Beogradu, 16. jula 1946. godine.

"NOĆ ĐENERALA"
U nastavku feljtona u kojem "Novosti" nastoje da otkriju grob Dragoljuba - Draže Mihailovića, načelnika Glavnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini, objavljujemo najinteresantnije delove iz romana "Noć đenerala", Vuka Draškovića.
Knjiga štampana 1994. godine, izazvala je izuzetno interesovanje javnosti.
Nastaviće se