Zavera Čerčila i Staljina

NEĆU da govorim o nečemu čega nema niti da ćutim o izdaji i zločinima kojih ima. Nije Sulejman Filipović, komandant ustaškog pokolja nad Srbima u Foči i Goraždu, moj general, nego vaš. Nisam ja, nego Tito, unapredio ustaškog pukovnika Mesića u generala i još mu poverio četrdeset i četvrte da komanduje onim užasnim masakrima nad seljacima Pomoravlja. A Rukavina? I on je sad partizanski general. Kao i onaj Velebit. Sin kod Tita, otac kod Pavelića, a oba skupa protiv mene. I nisam ja, četrnaeste, sa austrijskom vojskom vešao po Mačvi, nego je to činio današnji vođa partizana.
Ovim ne izražavam bilo kakva antihrvatska osećanja, jer ih nikada nije bilo u meni. Samo podsećam na kolaboraciju ustaša i komunista, tim pre što je meni pripisana i saradnja sa Pavelićem. Ja sam tokom celog rata u svojoj vojsci imao i Hrvata, ali nikada nijednog ustaše. Meni su pristupali ljudi i oficiri koji nisu u aprilskom ratu izdali Jugoslaviju, kao poručnik Vučković i đeneral Matija Parc. Meni su prilazili i katolici i muslimani koji su se pobunili protiv ustaške kame, a i protiv komunističkog terora. Četiri najkrvoločnije ustaške divizije - Vražju, Tigar, Handžar i Plavu - formirali su Nemci. Nije mi poznato da su se partizani ikada tukli sa njima, ali mi jeste poznato da su te trupe sadejstvovale često i sa partizanima i sa Nemcima u borbama protiv mene. Svi detalji o tim zajedničkim ofanzivama na moju teritoriju poznati su tužiocu. Sve je to u mojoj ratnoj arhivi.
- Izmišljate - odmahnu rukom tužilac. - Proziran manevar da prikrijete svoju saradnju sa okupatorom.

Ogromne žrtve

JOŠ u martu četrdeset i treće, gotovo ceo partizanski vrh, osim Tita, našao se u Zagrebu i sklopio sa Nemcima i ustašama pakt o međusobnom nenapadanju i zajedničkom napadanju na moje snage. Taj sporazum su krvavo platili i moj narod i moja vojska. Ipak, nikada nisam ni pomislio da se domognem nemačke pomoći u obračunu sa partizanima, iako mi je često nuđena. Znao sam da je cilj okupatora bio da uništi obe gerile, a pre svega ovu koju sam ja vodio, jer je bila brojnija i po Nemce mnogo opasnija. Vaspitan sam i u svome domu i pozivu da Nemcima ne verujem, čak ni onda kada bi nam donosili poklone a ne bombe. Osećanje prema njima iz Prvog rata preneo sam i u Drugi, i to s jednakom odlučnošću, radilo se o Kajzerovim ili Hitlerovim generalima.
Ako su neki lokalni komandanti, koji su se kitili mojim imenom, pokušavali da Nemce ili Italijane pridobiju za saveznike protiv partizana, nemilosrdno sam reagovao i kažnjavao. Po tom pitanju, razumevanja ili gledanja kroz prste nikada nije bilo. Izbegavao sam nepotrebne sudare sa okupatorom, unapred osuđene na neuspeh i strašne odmazde nad civilima, i spremao strategiju opšteg i munjevitog udara po svim neprijateljskim garnizonima i sili. Sukoba sa Nemcima bilo je, naravno, neprestano i nanosili smo im više gubitaka nego iko u okupiranoj Evropi. Oni partizane nisu ni osećali. Za vreme bitke kod El Alamejna, u severnoj Africi, moje su snage mesecima čvrsto držale prugu Beograd-Niš-Skoplje-Solun i sprečile desetine hiljada hitlerovaca da priteknu u pomoć Romelu. To je Srbiju u crno zavilo.
Što na bojnom polju što pri nemačkim represalijama, život je izgubilo više od stotinu i pedeset hiljada Srba. Samo su logori na Banjici i u Jajincima odneli desetine hiljada glava. Saveznička komanda je upućivala proglase patriotama Evrope da se ne zaleću, da čuvaju živote i čekaju odsudni poziv za odsudni boj. Istovremeno, od mene je zahtevano da se ne uzdržavam i da ne štedim srpske živote. Štedeo sam decu i domaćine Srbije koliko god sam mogao, unapred znajući da će mi to i Englezi i Amerikanci i Rusi uzeti za zlo. Nikada se neću pokajati zbog toga što nisam goloruke terao na bunkere i tenkove, nego sam udarao kad je to imalo smisla i cilja. Da ne beše partizana, a posle i Čerčilove i Staljinove zavere protiv Srba, ja bih sa Nemcima završio još četrdeset i četvrte, a sa Pavelićem sigurno i mnogo ranije. U jednome danu, koji sam spremao, zatresao bi se Balkan pod mojom vojskom i sva Hitlerova sila od Soluna do Ljubljane bila oborena na pleća. To je bila moja...

Sebe krivim

FANTAZIRATE - zakikota se tužilac. - Snila baba što bi bila rada!
U cerekanju njemu iza leđa oseti iskrenost. Uzvrpolji se u mestu, kao da čepa sneg. Tražeći nekakvu zabelešku u papirima ispred sebe, rukavom zakači mikrofon, koji se prevrnu, a maramica mu ispade iz ruke. Sagnu se da je podigne, a u magnovenju prikaza mu se juriš njegove vojske na neku varoš, ali ne imade vremena da zadrži pred očima ni izgled ulica, ni krovove. On i Veljko nagazili su na spletene poskoke kraj stene, a gruvali su bacači i topovi, razlegali se ljudski povici, bolničari trčali preko kamenjara sa nosilima... Veljko izdahnu, naduven kao mešina. Ujela ga zmija za stopalo... Veljko, sine, ni opanaka nisi imao - uzdahnu, dižući maramicu. Eto, samo da si imao cokule ili opanke...
- Ako ste umorni, da objavim kraću pauzu - kaže mu sudija.
Ne može da se pribere. Neko mu raportira o nemačkoj predaji. Ko? Američki pukovnik Sajc? Ili je to kapetan Mensfild? Blizu hiljadu mrtvih Švaba i ustaša. Veljkova glava kao bure! A opanci šiljkani i torbe...
- Samo recite, ako ste umorni - ponavlja pukovnik Đorđević.
- Nosili su torbe šarenice i šumadijske opanke! - izlete mu.
- A ko to - čudi se sudija?
Šta mi bi? Ne mogu više. Šta da dokazujem i kome? Skratiti, sve skratiti. Ovo je mučenje. Još će i da mi se rugaju. Buncam, javno, o svojim utvarama i poludelim mislima. Priberi se. Izdrži još malo! - kuraži sebe samoga.
- Korpus partizana upao je u moju zasedu - primače se mikrofonu. - Dolazili su iz Bosne. U klanac, zaposednut mojim trupama, ušli su kao pijani, bez izvidnice, prethodnice i pobočnica. To me, svakako, nije iznenadilo, jer su ih, od prvog dana, vodile vojničke neznalice, nepismeni i šloseri. Samo se čekala moja komanda, ali komande nije bilo i oni su produžili ka Zlataru. Nije bilo moje komande, jer nisam nikako mogao da naredim vatru po tim seljačkim gunjevima, vunenim čarapama, opancima i torbama šarenicama. Iste takve gunjeve, opanke i torbe i mi smo nosili. U koga da pucamo? U sebe, u svoje šiljkane, u svoj jezik i rod. Nisam mogao. Ne samo tada, nego mnoštvo puta i pre i posle toga. Ne kazujem ovo da bih se danas, pred partizanskim sudom, branio od ma čega. Naprotiv. Ja sebe najsnažnije okrivljujem. Morao sam, kao komandant, biti surov i slep, poput kuršuma. Ako već nisam mogao da mrzim neprijatelja, nisam smeo ni da brkam vojničke i ljudske razloge. Mene su, nažalost, ponela i vodila osećanja...
Okupator i ustaše bili su moja ratna meta. U okršaje sa njima unosio sam celu moju snagu, vojničko znanje i ljudsku volju. Poleta i žara za borbu sa partizanima, sa Nedićevim i Ljotićevim ljudima, nije bilo, jer je svaki metak završavao u telu rođaka, brata, oca, suseda ili sina. Svaki grob u tom obračunu bio je grob u istoj kući. O đeneralu Nediću i Dimitriju Ljotiću neću da govorim. Neću, jer ste ih vi ubili. Hoću, ipak, kazati da se nikada i nigde kao izdaja naroda ne sme proglašavati pristajanje na manje zlo, ako je cilj spasavanje od zla većega.

Bure i oluje

Samo su stotine hiljada mrtvih Srba i velike podele i smutnje u najbrojnijem jugoslovenskom narodu garantovale slom demokratije i komunističko osvajanje vlasti. Otuda i Titovo stalno šurovanje sa ustašama i takmičenje sa njima ko će više jama napuniti našim glavama. U mnogim mestima Hercegovine, Bosne i Like, partizanski pogromi su prevazilazili ustaške. Ovo su činjenice. Nasuprot ovakvoj čudovišnoj strategiji, ja sam se povijao pod bremenom teških obaveza da tučem okupatora i ustaše, da gasim vatre opasnih deoba unutar nacije i obezbedim vaskrs države. Verovao sam da mogu izaći na kraj sa svim zlima i stizao još i da, u ratno doba, utirem put za uniju Balkana, sa Srbijom i Jugoslavijom kao stožerom.
Takvim viđenjem budućnosti svoje otadžbine, izazvao sam bes silnih na ovom neljudskom svetu. Pri tome, pre svega, ističem Britaniju i Sovjetsku Rusiju. Snažni Balkan, čije bi srce činili Srbi, oni nisu želeli. Staljin je na ovim prostorima hteo svoje kolonije, a Čerčil strepeo od ruskog izlaska na toplo more. Taj gospodin je Jugoslaviju smatrao proširenom Srbijom, a Srbiju prirodnim ruskim vazalom. U Titu, kao Hrvatu, video je barikadu ruskom prodoru na Jadran i budućeg saveznika Britanije. Nije pridavao nikakvo značenje činjenici da je vođa partizana Staljinov pitomac, naročito nakon što mu se Tito i zakleo da nije komunista. Moja odlučnost da kaznim sve ustaške koljače, u Londonu je protumačena kao spremanje kolektivne odmazde nad Hrvatima i proširenje Srbije sve do granica Slovenije. Inteligentniji i veštiji podvalama, Staljin je u Teheranu predložio posleratnu prinudnu upravu nad Hrvatskom i time samo raspalio Čerčilovu srbofobiju. Tito je promovisan u jedino mogućeg zaštitnika od srpske ekspanzije i pobede. Zbog toga je trebalo, pre svršetka rata, slomiti Srbiju i mene...
Osloni se dlanovima na drveni pult pred sobom, pretvarajući se da traži nešto u papirima. Reši da završi, pa odmahnu rukom braniocu koji je hteo da nešto kaže.
- ...U meni, ni pred Bogom ni pred narodom, nema osećanja krivice. Mirne savesti mogu da pogledam u oči svima. Mnogo sam hteo i mnogo bio započeo, ali su svetske bure i oluje odnele i moje delo i mene.      

"NOĆ ĐENERALA"
U nastavku feljtona u kojem "Novosti" nastoje da otkriju grob Dragoljuba - Draže Mihailovića, načelnika Glavnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini, objavljujemo najinteresantnije delove iz romana "Noć đenerala", Vuka Draškovića.
Knjiga štampana 1994. godine, izazvala je izuzetno interesovanje javnosti.
(Nastaviće se)