Po presudi - pet metaka

 DOSADNE ptice, zašto su poranile? - unervozio se general Krcun, poglednu u sat, obrisa graške znoja sa čela i otkopča bluzu i košulju pod grlom. - Još nije zora, a one se rascvrkutale. Nikad nisam voleo kad ptice, noću, pevaju. Kao student, zapijem se do zore ili kartamo ili se kurvamo, pa kad legnem, da malo odspavam, razgalame se ptice kao da su poludele... evo, kao ove noći - opet pogleda u sat, sede, pripali cigaretu i ustade.
- Vreme je, drugovi! - reče hodajući. - Instrukcije znate i zakletvu znate. Ovo što ćete, što ćemo obaviti, mnogo je veća tajna od svake tajne. Tu večnu i najveću tajnu dugujemo drugu Staljinu, maršalu, Partiji, sebi, svojim mrtvim drugovima. Dok smo živi, moramo je držati u sebi i odneti je, sa sobom, u grob. Ćutati pred svakim, pred majkom, ocem, bratom, ženom, decom... ćutati i u snu - prekinu šetnju po sobi, ukipi se otvorenih usta, tražeći još neku reč, naročitu reč, ali je ne mogaše naći, pa samo odmahnu rukom. - Na izvršenje! - komandova odsečno.

TIHO U SMRT

JEDAN iza drugog, uputiše se zatvorskim hodnikom. Ne gaze tvrdo, vojnički, nego što je moguće tiše, kao da idu u zasedu ili krađu. Kako se primakoše ćeliji, dvojica stražara otključaše vrata i salutiraše prispelim oficirima.
- Polazi! - reče jedan od njih, a druga dvojica priđoše zatvoreniku, zgrabiše ga ispod pazuha i podigoše sa drvenog kreveta.
- Mogu i sam - odgovori on i pokuša da se istrgne.
- Ne možeš - odbrusi oficir. - Više ti ništa ne možeš.
- Šta se osvrćeš? Bleneš gde je drug Krcun. Čeka te, videće te, ali ti njega videti nećeš - govori mu neko od sprovodnika koji idu iza njega.
- Ja bih da mu odsečemo jezik! Da ne bi, slučajno, klicao Srbiji, kralju i Americi! - kaže jedan od one dvojice koji ga, čvrsto, stežu za tanke mišice. I to kaže tako što se primakao zatvorenikovoj glavi i šapnuo mu pretnju u uvo.
- Prvo naš roštilj, a onda njegova, četnička, kama! - zapreti neki promukli glas.
- Da mu iskopamo oči, da ne vidi kud ga vodimo! - zacereka se mladić sa ožiljkom iznad leve obrve.
- A ja bih... - ne završi taj šta bi, jer pade komanda da ćute.
Đeneral zna da ga vode na pogubljenje, ali ne zna ni gde će ga ni kako ubiti. Do njega su, preko stražara, doprle priče da ga, sigurno, neće streljati. Vojničke smrti za njega neće biti. Obesiće ga o granu drveta u dvorištu zatvora. Ili ga udaviti u Savi i, sa betonskim tegovima na nogama i rukama, baciti u reku. Ili još strašnije, baciće ga u jamu sa fekalijama. Ili će ga, opet, leći pod roštilj, ali ovoga puta do kraja, da mu pacov pojede utrobu, da ga pacov ubije!
Hteo bi, ali ne može da suzbije drhtavicu. Načuo je od jednog stražara i da će ga ubiti, najmanje, pet puta. Po jedan predstavnik svakog naroda u novoj Jugoslaviji. Jedan Srbin, jedan Hrvat, jedan Crnogorac, jedan Makedonac, jedan Slovenac. Svako od njih ubiće ga na svoj način. Nožem, konopom, ekserom, budakom, testerom, ali niko metkom. Znao je da mu te razne načine smrti, pre smrti, šalje general Krcun, da ga, i tako, muči i zastrašuje, pa je naručena nagađanja zatvorskih stražara odbacivao kao psihološki scenario svojih dželata.

NEMA STIDA
ODBACIVAO ih je naročito i zbog toga što su mu dojavljivali i neke druge planove. Da ga, uopšte, i neće ubiti. Objaviće da je ubijen, a držaće ga i dalje, kao sužnja, u svom zatvoru, prisiljavati ga da osudi sebe i da se pokaje. Po drugoj priči, sa noćašnjeg pogubljenja odvešće ga u Rusiju i tamo će, pod drugim imenom, proživeti ostatak života.
Đeneral je, međutim, sve do maločas, bio uveren u samo jedno: da će ga ubiti, i to da će ga ubiti po sudskom i vojničkom protokolu. Nadao se, zapravo, da mu oficirsko streljanje neće biti uskraćeno. Ali, od kada mu onaj oficir prišapnu odsecanje jezika, pa reče još i zašto, i otkako ču i druge pretnje, on sve više počinje da strepi od grozne i sramotne smrti koja ne priliči ni vojniku ni čoveku.
Odjednom, nimalo ne sumnja u takvu spremnost svojih ubica. Boga se ne boje, a sebe se ne stide. Za tim slutnjama, stigao je i strah, strah satkan od svih mogućih strahova i gašenja svake nade i smisla. Strah od smrti, ka kojoj korača, a podsvest je prizivala neko čudo da smrti, možda, i neće biti ili neće stići tako brzo. Strah od zamišljanja vrste smrti i mesta gde će se ona zbiti. Strah od sebe što svoje strahove ne može da sakrije i na suočenje sa krajem života izađe kako se pripremao i kako je želeo.
Kako da cupne vojničkim cokulama bez vezica, prinese desnu ruku čelu, pozdravi svog kralja i uzvikne... Kako da išta uzvikne, ako ga bace u jamu sa fekalijama ili sa krečom, ako ga polože pod roštilj, ako mu sekirom rascepe lobanju, ako ... Samo da ga streljaju!
Ponavlja, u sebi, tu svoju molitvu, dok posrće, jer ga izdaju noge i podrhtava mu svaki mišić na mršavom telu. Streljanje, blaženo streljanje! - gorela je njegova misao, a sve ostalo se gasilo. Čak i pogled, pa nije video ni kud su izašli iz zatvorskog hodnika, ni kud su ga dalje vodili, a često i vukli, jer su njegove noge otkazivale, ni gde su ga doveli i koga je sve tamo zatekao.

SVE SE GASI
OČi su se probudile tek kad su upaljeni snažni vojnički reflektori i razbili noć. To svetlo ga je, međutim, istoga trena zaslepelo, a reflektori mu ličili na sunca spuštena na zemlju. U tim suncima, pomislio je, bili su general Krcun, tužilac Minić, sudija Đorđević, oficiri, vojnici, pacovi, čelične sajle, maljevi...
Ništa nije video. Nije video ni neke povezane ljude, nekoliko koraka udesno od mesta na kome se on zaustavio, niti je čuo sašaptavanje, naredbe i neko komešanje. Bio je živ, ali već i mrtav, kad je, kako je razumela njegova misao, nečijom čizmom ili kundakom ili metalnom šipkom, gurnut u lepljivu zemlju, u jamu nekakvu, gde su ga vezali za stablo, kolac, banderu, šta li je, a pomislio je, ako je to uopšte bila misao živog čoveka, da ga uprežu u drveno ralo, da ore po toj jami. Od konopca, kojim su ga privezivali za taj kolac ili ralo, učinilo mu se, za trenutak jedan, da su sajle izubljene kao testera, a možda i zmije, neki dugački poskoci. Izgubio je i te poslednje tračke svesti, glava mu je klonula napred, a očni kapci pali kao zavesa...
Plotune nije mogao čuti, niti osetiti ni nož, ni ekser, ni budak. Samo su živi, iznad jama, čuli jauke i kako neko od ubijenih uzvikuje: Živela Srbija! Živeo kralj! Živela... Tada je mrtvac ućutao.
Iz gomile, iznad gubilišta, neko je opsovao majku izdajničku, a mlinari su sipali krečno brašno. Sišli su u jamu, izručili brašno pored Đenerala, premestili ga na taj namet kreča i onda ga zatrpali i sa gornje strane. Reflektori su ugašeni, a pticama, koje su pevale pomamno, pridružili su se petlovi. Beograd je spavao, a general Krcun žurio da pošalje šifrovanu poruku maršalu.
- Možete biti ponosni na svoje srpske drugove. Stop. Sve završeno. Stop. Uživajte u našem moru i suncu. Stop.

"NOĆ ĐENERALA"
U nastavku feljtona u kojem "Novosti" nastoje da otkriju grob Dragoljuba - Draže Mihailovića, načelnika Glavnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini, objavljujemo najinteresantnije delove iz romana "Noć đenerala", Vuka Draškovića.
Knjiga štampana 1994. godine, izazvala je izuzetno interesovanje javnosti.

KOMANDANTOVA JE UVEK POSLEDNJA
Nisam došao ni da laskam ni da tešim. Ja, đenerale, noćas, pred tvoju smrt, tebe optužujem.
Morao si i mogao si, a nisi hteo, da već početkom jula 1941. godine, malobrojne partizane, koji su se tek okupljali po našim planinama, suočiš sa naredbom: Biće streljan svako onaj ko ne bude poštovao jedinstvo Vojske i Zastave!
Na taj moj zahtev, i ne samo moj, ti si odgovorio: Kako da Dragiša, streljamo svoju decu?! Tako, gospodine pukovniče, rekoh ti ja, pisac i advokat, što ti predstavljaš legalnu Vojsku i Krunu, a oni osnivaju partijsku gerilu. To se svuda žigoše kao rebelija, kao pobuna. Čupaj korov sad ili nećeš moći nikad više. Neka oni u svojim srcima nose crvene zvezde i zastave, ali ne mogu postojati ni dve vojske ni dve komande.
Važno je, reče ti, da se i oni tuku protiv okupatora, a narod će, kad rat mine, odlučiti pod koju će zastavu. Ti, pukovnik, potezao si argumente koji su, možda, priličili meni, piscu, a ja sam se ponašao kao pukovnik. Ti si bio komandant i tvoja je bila poslednja. Obrnuto da beše, do kraja jula partizana ne bi bilo, niti bi to zlo seme pustilo korene ma gde u našoj državi.
Mene Krcun ne zanima. On je zločinac, ali je zločin tvoj, đenerale!
Istorija ume da razdvoji posledicu od uzroka. Istorija može da oprosti sve, samo ne presudne greške. Kočevje, jama kod Miljevine, Lijevče Polje... Bi li, đenerale, bilo tih zločina da ti ne dopusti formiranje partizanske gerile? Da si ti, onoga jula, streljao nekoliko desetina, spasao bi živote nekoliko stotina hiljada. Ti ne bi ni upoznao Krcuna, niti bih ja, sa oblaka iznad Banjaluke, ikada gledao svoju glavu na vrhu njihovog noža!
Govorio si da voliš moje metafore. Uopšte, rado si slušao književnike, jer su ti laskali. Sjala je sreća u očima tvojim kad ti, onog jutra, pred planinskom kolibom, rekoh da si munja u noći, bunar u pustinji. A Ivo Andrić kad ti napisa da si i Obilić i Gavrilović i Starina Novak. Kako si se smeškao i leteo. Tobože, bilo ti malo nelagodno. Hteo si da budeš skroman. Glumac. Loš glumac, Dražo.
Sad ti je zlo od mojih metafora. Odjednom ti se ne dopadaju. Boli te što više nisi ono što si bio. Što si, zapravo, mogao i morao da budeš. Tu ti ja ne mogu pomoći.
Dražo, ovde je teskobno. Gluvo i pusto. Barem meni. Tvom sinu nije. Zvao sam ga da te noćas poseti. Ne htede. Njega, kaže, dole ne privlači ništa. Njega ništa, a mene sve. Hteo bih da pišem o sebi, o tebi, o nama, o njima. Nažalost, to se ne može. Ovde nema ni slova ni reči. Sve je nemo i prazno i beskrajno.
Idem. Spremi se za put i moju optužnicu. Kriv si da krivlji biti ne možeš...
(Nastaviće se)