Džamija u crkvi

POKRETAČ ideje o izgradnji Partenona Perikle, biran je za političkog vođu grada oko 15 puta, između 443. i 429. godine pre Hrista, dok je nenadmašni Fidija bio neka vrsta ”umetničkog direktora”, nadzornik celog kolosalnog projekta. Imenovanje Iktina za glavnog arhitektu i Kalikrata uz njega, bio je još jedan znak da je Atina angažovala sve koji su u to doba vredeli u umetničkom i graditeljskom svetu.
Dodatni značaj kapitalnoj građevini dao je Aleksandar Veliki (356-323. godine pre Hrista). Poznati državnik i vojskovođa, posebnim činom uzdigao je ovaj spomenik na pijedestal, ne samo atinskog, već i svegrčkog spomenika. Posle velike pobede na Graniku u bici sa tradicionalnim protivnicima Persijancima, Aleksandar Veliki je ispod zabata hrama okačio dvadeset persijskih štitova kao darove. Tim gestom je na simboličan način javno podvukao važnost hrama za sve podanike njegovog carstva.
Koliko je Partenon bio čvrst i stabilan svedoče vekovi posle izgradnje. Mnogi ratovi, zemljotresi na području večito trusne Grčke, kao i udari iz glava malih umova, nisu uspeli da uzdrmaju gorostasa Partenona, najjači identitet neprolazne kulturne tradicije grčkog naroda.
Prvi ozbiljan udarac Partenonu, prema svedočenju hroničara, naneo je požar u drugom veku pre Hrista, ali je relativno brzo restauriran, pa je obnovljena i kultna statua posvećena boginji Atini.
Drugi oblak koji je za kratko pomračio sjaj Partenona, poslao je car Julijan Otpadnik (361-363), jedini mnogobožački car Rimske imperije iz vremena kada se hrišćanstvo uveliko uspostavilo kao državna religija Rimskog carstva. Car je želeo da vrati mnogoboštvo, pa su organizovani veliki radovi na ”popravkama” Partenona. Tada je Evropa bespovratno prihvatala hrišćanstvo, pa su i u ovoj borbi hrišćani pobedili.
Zato je ponovo promenjena namena Partenona i ubrzo je pretvoren u hrišćansku crkvu posvećenu Svetoj Premudrosti. To je bila sudbina svih paganskih hramova, koji su nestajali pred religijom, koja je i danas neprikosnovena na celoj teritoriji Grčke.
Preoblikovanje u hrišćansku bogomolju, podrazumevalo je dorade i od tada je Partenon punih hiljadu godina bio crkva. Od 1204. i početka Četvrtog krstaškog rata, Atina je prešla u ruke Otona de la Roša, burgundskog viteza. To je opet bio hram, sve do 1485. godine, kada se franački garnizon predao Osmanlijama.
Sultan Mehmed Drugi Osvajač bio je ushićen arhitekturom antičkih spomenika, koji su se tu nalazili skoro dva milenijuma, ali to ipak nije bio razlog da ne napravi vojno uporište na tom mestu. Akropolj je pretvoren u kasarnu, dok je Partenon ostao bogomolja, ali ovog puta - džamija. Mozaici i freske koji su do tada krasili zidove hrišćanske crkve, prebrisani su slojevima kreča i gipsa.
Partenon je u 17. veku doživeo jedan od najtežih udaraca kad je pred kapije Atine stigla mletačka vojska. Najamnička armada, sastavljena od dobrovoljaca i begunaca iz cele Evrope, opkolila je grad u nameri da protera Turke iz Grčke, a švedski kont Keniksmark smislio je da ”problem” reši bombardovanjem. Međutim, sve što je uspeo da uradi tog 26. septembra 1687. godine bilo je da načini nepopravljivu štetu.
Turcima je Partenon bio najsigurnije mesto za barutanu, a kad je granata probila krov, usledila je strahovita eksplozija. Izgledalo je da će hram pokleknuti, pa ipak je preživeo sa sačuvanim mnogim detaljima.
Nastaviće se