Karta za haos

 DOGAĐAJI ipak nisu u potpunosti tekli prema zamislima ambasadora Elgina, željnog helenskog blaga. Akropolj je tada bio deo otomanskog vojnog utvrđenja, a okolo su bili raspoređeni stanovi turskih vojnih glavešina. Koliko god je Elgin bio drzak i sposoban, ipak se nalazio u stranoj zemlji, u kojoj je njegova nerazumna ambicioznost prvo pobuđivala pažnju, zatim nevericu, a na kraju i netrpeljivost.
Partenon ni Turke nije ostavio ravnodušnim, baš kao ni one što su prethodno vladali Atinom. Prema njemu su osećali strahopoštovanje i bogobojažljiv strah, što lako može da se zaključi iz imena koje su mu dali - “Hram idola”. Turci su hram čuvali kao najveću svetinju i nisu dozvoljavali da mu se približi neko sa strane, a kamoli da ga razgradi.
OseĆanje odanosti Turaka hramu, nagoveštavalo je Elginu samo još veće probleme. Doduše, bio je istrajan u svojoj nameri i turske vlastodršce u Atini neprekidno je zasipao bogatim poklonima. Bila je to najtragičnija korupcija u istoriji umetnosti! Partenonu je mogao da priđe samo uz sultanovu dozvolu, a on u početku nije imao razloga da to učini.
Za nevolju su počele da se menjaju političke okolnosti i sultan je morao da postane više blagonaklon prema britanskom ambasadoru u Konstantinopolju, pogotovo posle engleske pobede nad Napoleonom. Pošto je politička trgovina bila neophodna da bi se učvrstile britansko-turke veze, usledila je usluga ambasadoru savezničke sile. Lord Tomas Brus je osetio iznenadnu priliku da iskoristi dar sudbine i zatražio je od Porte slobodan ulaz njegovih ljudi na Akropolj. Ono što nisu ni sanjali da bi mogli da dozvole, Turci su ovog puta “morali” da urade dobrovoljno.
Jednu od važnih, mada ne do kraja odgonetnutih uloga u tim događajima imalo je pismo, koje je u vidu ovlašćenja Elgin dobio od Turaka. Desilo se to posle dužih pregovora sa turskim predstavnikom, sa kojim je bio u bliskim odnosima, a u tom trenutku on je zamenjivao vezira.
Prema originalnom zapisu, izvesno je da se Elgin nije pridržavao odobrenih uputstava. U pismu se posebno napominje da “iskopavanja mogu da se obavljaju samo u okolini Partenona i tokom tog rada mogu da se uzmu neki delovi skulptura ili natpisa ako se na njih naiđe”. Takođe se izričito kaže da “nijedna aktivnost Elginovih ljudi na Akropolju ne sme dovesti do ikakvog oštećenja samog spomenika”.
Na žalost, Atinska zajednica, kako turska, tako i grčka, tada su bile male i siromašne. To je bilo tle na kome su se Elginovi ljudi izuzetno dobro snalazili, pribegavajući oprobanim sredstvima - korupciji, ucenama i podvalama.
Pismo je koristio Elginov sveštenik Hant u diplomatskoj misiji za koju je bio angažovan u Grčkoj, kako bi pomoću njega mogao da ostvari svoje ciljeve. Okolnosti su mu išle na ruku i ova propusnica je otvarala mnoga vrata.
Kad je okončana prva faza, posle završenih pregovora sa Turcima i njihovog “odobrenja”, Elgin se posvetio “glavnom poslu” i prva metopa je skinuta sa građevine. Čak se i u Hantu probudila savest religioznog čoveka, čije je očajanje bilo zabeleženo rečima: “Kada sam video kako vise u vazduhu ove divne statue, oslanjajući se samo na konopce, spopao me strah i drhtavica”.
Ovaj hrišćanski sveštenik je imao mnogo razloga za takvo razmišljanje. Elginovi ljudi nisu ništa žalili. Prvo bi lomili arhitravnu gredu, čije bi delove bacali na zemlju. Metope su zatim podizali dizalicom i polako pokušavali da ih spuste na tlo. Tako je počelo razaranje Partenona - najveći zločin u istoriji umetnosti.
(Nastaviće se)