Blago u moru

PARTENON je pretrpeo štetu koju je uglavnom nemoguće nadoknaditi. Prvo, zbog veoma grubog načina na koji su bili rezani blokovi friza, ključ rekonstrukcije tokom koje bi bilo moguće obnoviti hram, zauvek će ostati misterija, jer je izgubljen redosled određenih ploča. Putokaza za obnovu danas više nema, jer su izgubljene najbitnije odrednice u tekstovima koji su do danas sačuvani. Gesims takođe nikada više neće biti obnovljen, jer je prilikom pada bukvalno smrskan u najsitnije komade.
Transport je bio takođe obavljen krajnje problematično, jer su mermeri prvo bili stavljeni na drvena kola i tako dopremljeni u Britanski konzulat u Atini.
Elgin je imao brod “Mentor” kojim je planirao da izvede celu operaciju, odnosno da na taj način do Britanije prenese ovaj težak tovar. Ispostavilo se i pretežak, jer je na jednom putovanju pretovareni “Mentor” potonuo, stvorivši vlasniku dodatne nevolje.
Ostalo je zabeleženo da je morao da angažuje lokalne ronioce koji su bili specijalizovani za vađenje sunđera. Oni su pune dve godine pretraživali dno po kome su bili rasuti basnoslovno vredni predmeti antičke civilizacije, da bi ih na kraju ipak prikupili na jedno mesto. Naravno, ova dva broda bila su nedovoljna za preambiciozne Elginove planove, ali i težinu tovara, pa su ostali sanduci morali da budu prevezeni brodovima engleske mornarice.
Malo je reći da su Elgin i njegovi saradnici morali tom prilikom da upotrebe svu diplomatsku veštinu, kako bi odobrovoljili moreplovce za tako težak zadatak. Ovi brodovi prvobitno nisu bili predviđeni za toliko teške, a još manje za tako kabaste terete. Tako su neke lađe morale da pretrpe značajne promene u svom izgledu, da bi se na kraju prilagodile teretu koji ih je čekao.
Podaci govore da su tokom transportovanja Elginovih mermera bile organizovane 33 misije! Moreplovcima je dodatno otežavalo posao to što mnogi drveni sanduci nisu bili direktno prevezeni na britansko ostrvo, već je teret pretovarivan u luke u Sredozemlju.
Tada je nastao još jedan veliki zastoj. Lord Elgin je u Francuskoj dospeo u zatočeništvo. Nekada su mu ratne okolnosti na Mediteranu išle naruku, kada je blagodareći savezništvu sa Turskom mogao da koristi blagodeti svog visokog britanskog porekla. Ovog puta je bilo suprotno. Francuzi su ga zatvorili, a vrednu pošiljku koja je ležala razbacana po britanskim lukama trebalo je sakupiti. Jedan od događaja koji odslikava to vreme bio je dolazak jednog od glasnika kod Elginove majke.
Ona je tada bila usred prijema koji je organizovala i bila je ne malo zbunjena kada je ovaj upitao šta da radi sa 150 tona mermera koji su stigli brodom u luku! Kolekcija je tako nastavila da luta britanskim drumovima, dok na kraju nisu počeli da je prikupljaju u nekoliko kuća u Londonu.
To je bilo vreme kada su Elginovi dugovi izuzetno porasli, pa su neke od skulptura bile osuđene da ostanu na otvorenom, a druge su smeštane u kojekakve pomoćne zgrade, da bi zbog Elginovog finansijskog kraha, najveći deo tereta iz Atine završio u skladištu za ugalj!
Finansijske neprilike konačno su primorale lorda Elgina da proda mermere sa Partenona. Valja napomenuti da nije u duhu hrišćanstva radovanje tuđoj nesreći, pa tako ni Grci nisu likovali slušajući priče o Elginovim poslednjim godinama. Ostalo je samo predanje koje je, ispostavilo se kasnije, potpuno tačno, da se na njegovo potomstvo okomilo nekakvo prokletstvo.
(Nastaviće se)